Loš momak

Poglavlje 45.

Ušle smo u kuću. Sjele smo za stol gdje je već bilo postavljeno jelo. Tata je završavao svoj obrok u tišini. Od nesreće nismo mnogo pričali a kada bi smo pričali stalno bi me pitao jesam li u redu.
- Kako si?- pitao me je nakon nekog vremena.
- Pamtim i bolje dane.- rekla sam. Klimnuo je glavom. Mama mi je prišla i stavila ruku na rame. Sklonila ju je čim sam se trgnula. Nisam podnosila više ničiji dodir.
- Mogle ste danas malo izaći iz kuće, dobro bi vam došlo.- rekla je. Pogledala sam Rebeku.
- Ne znam.- rekla sam. I dalje sam je gledala.
- Nemoj na silu. Ako ne želiš napolje nećemo ići.- rekla je Rebeka. Završila sam sa jelom i ustala od stola.
- Završi.- rekla sam Rebeki jer je krenula za mnom. Otkako se brine o meni slabo je jela. Kao i ja.
Legla sam na krevet i zatvorila oči. Pred očima mi se prikazalo sjećanje na tu noć. Odmah sam ih otvorila i ustala. Bože. Okrenula sam se prema ogledalu. Skinula sam majicu i ostala u grudnjaku. Posmatrala sam modrice. Zaplakala sam.Telefon mi je zazvonio. Brzo sam obrisala suze i pokušala da smirim glas.
- Hm?- javila sam se.
- Kako si?- čuo se hladni Jungijev glas.
- To je pitanje koje često čujem. Može bolje.- rekla sam. Nije ništa rekao.
- Mogu li doći večeras da te vidim? Molim te.- upitao me je. Voljela sam ga, i dalje, ali imala sam strah. Ne znam zašto.
- Dodji.- rekla sam. Čuo se uzdah sa druge strane slušalice.
- Neću ako to stvarno ne želiš.- rekao je.
- Želim.- rekla sam. Nesigurno sam se počešala po ruci.
- Dobro, vidimo se onda večeras.- spustio je slušalicu. Ne znam zašto ali opet sam zaplakala. Rebeka je ušla u sobu.
- Hej.- krenula je da me zagrli ali stala je. Pokrila sam se da ne gleda modrice. Sjela je ispred mene.
- Moraš se osloboditi Luna. Ne možeš zauvijek biti ovakva. Povredjuješ Jungija, a i roditelje. I mene povredjuješ. Znaš li koliko je teško gledati nekoga koga smatraš sestrom da šuti, krije se i ne podnosi fizički dodir?- suza joj je skliznula niz lice. Bolilo me je gledati je u takvom stanju i bilo mi je žao jer se sve vrijeme brine za mene. Izvadila sam ruku ispod deke. Drhtala sam. Uzela sam njenu ruku i ispreplitala nam prste. Gledala me je u šoku.
- Možda si u pravu.- rekla sam. Gledala je u mene. Privukla sam je sebi u zagrljaj. I dalje sam se tresla. Jače me je zagrlila na šta sam kao reakciju jauknula. Modrice.
- Izvini.- izmaknula se.
- U redu je.- rekla sam.
- Dopusti mi da ti pomognem.- rekla je. Uzdahnula sam. Nakon nekog vremena klimnula sam glavom. Otišla je do mog ormara. Bacila je na mene crni košarkaški dres. Onaj koji mi je Una kupila. Od mog omiljenog košarkaša. Bacila je sorc i jedan rukav. Na kraju je uzela slušalice od telefona i dala mi.
- Obuci se.- rekla je. Obukla sam se pred njom. Modrice su se nazirale. Nisam ih mogla sakriti. Krenula sam prema ormaru da uzmem duks.
- Vjeruj mi.- stala je ispred mene. Stavila mi je slušalice u uši i priključila ih u svoj telefon. Svezala mi je pertle na Jordankama. Pustila je Jungijeve pjesme. Bilo je i mojih pjesama. Svezala sam kosu. Uzela je košarkašku loptu i za ruku me izvela napolje.
- Počećemo odavde. Želim da se osjećaš ugodno.- rekla je. Stajale smo na mini terenu za košarku u mom dvorištu.