Leptirica

KRAJ PRIČE

Nekoliko mojih riječi za kraj ovog poglavlja. Hvala vam za sve. Hvala vam što ste kroz čitavu ovu priču bile uz mene i što se nadam da ćete isto tako biti i uz ovo posljednje poglavlje. Drakeova i Destinyina priča se završava,  ali ja se nadam se da naša nije završila. Nadam se da ste i dalje uz mene i moju novu priču "Pogrešno zadovoljstvo" koja će sada biti redovno pisana.

Hvala vam puno svima još jednom. Do neba sam vam zahvalna na svakom vašem pregledu i glasu za ovu priču.

Svim srcem se nadam da vas nisam razočarala. I da li ćemo zatim ovo posljednje poglavlje imati usputne komentare? :)

Volim vas do neba.

Destiny P.O.V

„Samo ti tražim da me saslušaš, ništa više“, gleda me tužnih očiju.

Ponovo, ruke stavljam na uši i iz sve snage počinjem da vrištim. Ne želim ga pored sebe. Sada sam samo željela da negdje legnem i zaspim.  Osjećala sam kao da nisam spavala nekoliko sedmica. Bila sam polumrtva. Kao kostur.

Počnem da se krećem po parku, te shvatim da moji koraci upravo liče na nečije sporo gacanje po blatu. Krenem da progutam pljuvačku  i osjetim krv. Podigla sam desnu ruku i prešla s njome preko usana. Sva mi je ruka bila zamazana krvlju.

„Što je sada to?“ odjednom Drake obuhvati moje lice, nježno dodirujući moje usne.

„Samo sam se ugrizla za usnu...“, kažem obamrlo.

„Maleno“, kaže, a ja kao oparena poskočim u mjestu.

„I ovo je zbog tebe“, povičem, te uperim prst u njega. „Ubico!“

Vidim kako ljudi pored nas zastaju i čudno nas  gledaju. Neki se vjerovatno pitaju da li mi je potrebna pomoć, ali kada uoče Drakea pored mene vjerovatno im ta namjera ispari iz glave. Niko sebi ne želi problem.

I u sekundi postajem kivna na sve. Na ljude koji bez problema prolaze pored djevojke koja vrišti na ulici, ne obazirući se na nju.

Vidim i Drakea kako gleda oko sebe te se zapitam da li i on misli o tome. Da li i njega takve stvari pogađaju? Namrštim se, te lupim šamar sama sebi naređujući si da ne razmišljam više o njemu. Uspravim se te mu okrenem leđa. U roku sekunde, on me hvata za ruke, ne dopuštajući mi da se pomaknem. Počnem se trzati, a zatim nogom prignječim njegovu.

„Des“, jaukne. „udaraj me, želim to, ali me saslušaj.“

„Sve što sam trebala znati, to i znam. A sada se jebeno miči od mene.“

„Des...“

„Prijavila sam te policiji“, te riječi konačno pređu preko mojih usana, te shvatam kako njegov stisak oko mene popušta. Odmaknem se, okrećući se prema njemu.

Vidim kako se njegovo lice ukočilo, te kako guta knedlu u grlu. „Ka-da?“

„Jutros“, prošapćem, a jedna suza mi kane niz lice. „Vjerovatno te sada traže kući.“