ON, JA I AVANTURA #2

#2

"Ja sam Luka. Vi ste zasigurno ono dvoje fenomenalnih igrača u igrici. Zar ne?" "Zašto bi mi trebali odgovarati nekome koga niti nepoznamo?" Na jako arogantan nacin odbrusio je Borna. Ima pravo. "Imas pravo." Rekao je Luka, prošao rukom kroz kosu i napravi zbunjujuć izraz lica. Te nadodao. "Ne morate meni odgovarati, mislio sam da bih vam za početak dana godio neki prijateljski pozdrav i dobrodošlica. Ali vi ne želite." Okrenuo se i istim putem izašao iz prostorije. Borna me pogledao. "Da nikome, ali stvarno nikome nisi rekla naša prava imena. Nikad ne znaš što se može dogoditi." Bio je zabrinut. "Neću, obećajem." Mogla sam mu primijetiti da je zabrinut. Čulo mu se i u glasu. Bojao se. Nije sramota priznati. Vrata su se ponovno otvorila i Luka je ušao, a u lijevoj ruci je držao dvije kave, a u desnoj dvije vrećice. "Izvolite. Najedite se." "Što ako je otrovno?" "Mladiću, nisi normalan. Zašto za ime svijeta bih vam dao otrovanu hranu? Vjeruj mi, potrebni ste šefu. Neću vas ubiti." Prišla sam mu i uzela kavu i tu vrećicu iz ruke. "Hvala." "Ti si barem zahvalna. Kako se zoveš?" Usne je složio u blagi osmijeh. "Drugi me zovu." "Haha.. kako te drugi zovu?" "Imenom." Nisam raspoložena za bilo kakve razgovore. Gladna sam. A kad sam gladna, svi su mi krivi. "Odustajem. Ionako ću saznati uskoro." Izašao je van. Borna se počeo smijati. "Ti imaš taj neki skriveni talent da dok si gladna zvučiš kao da ćeš nekoga ubiti." "Hvala. Dobar tek." "Tebi isto." Unutar vrećice nalazio se kroasan sa čokoladom. Finooo.... Sa užitkom sa to pojela i ustala sa tog poda i otišla sam do prozora. Otpila sam gutljaj kave. Ovakvu kavu nisam nikad pila. Bila je tolko slatkog okusa. Fenomenalna. "Hej Borna?" "Reci." "Što će biti sad s nama?" "S nama?" "Ma Bornaa, ne mislim na to. Mislim, što misliš da će se sada dogoditi?" "Valjda ćemo se najesti, a onda tko zna. Možda opet dođe onaj Luka." Šutjela sam. Što sada rade Lovro, mama i tata? Još ih nisam molila da mi kupe nekog ljubimca, a voljela bih. Što oni misle gdje sam ja? Bezbroj potanja se nizalo u mojoj glavi. Za nekoliko trenutaka vrata su se ponovno otvorila. No na vratima nije stajao Luka. Stajao je neki gospodin sa zaštitarima. "Dobar dan radni narode." Tada je stao i čekao da mi velimo nešto. Borna me samo pogledao i znala sam da ne trebam ništa govoriti. "Uredu. Niste raspoloženi. Pa krenimo sa...."