ON, JA I AVANTURA #2

#33

"A tvoja karta?" upitala sam ga. "Ja ne idem. Trebat će neko riješiti problem što vas nema i što igrom slučaja nema mene. Ovo nabavljanje karte je potrajalo. Uskoro vaš avion kreće." Tada je netko rekao nešto na engleskom. "To je vaš avion. Sretno." "Idemo Ana." Borna me uhvatio za ruku i povukao prema izlazu/ulazu. Shvatila sam da Davida više neću vidjeti, ali da imam njegov mobitel u džepu. Istrgnula sam ruku od Borne i potrčala prema Davidu. "David! Čekaj!" Uzela sam mobitel i dala mu ga. On ga je upalio i vidio našu sliku. Pogledao me i nasmijao se. "Zadrži ga. Kao uspomenu na mene." "Uredu." Okrenula sam se i krenula prema Borni. U glavi mi se pojavila misao "poljubi ga", ali mislim da je on taj koji to mora. Tada me uhvatio za ruku, zavrtio i poljubio. Poljubac kao da je trajao godinama. "Nemoj me zaboraviti Ana. Ja tebe neću." "Kako da zaboravim osobu koja je "ukrala" moj prvi poljubac?" "Hahhaha... nedostajat ćeš mi. Jako." "I ti meni." Poljubio me još jednom i snažno me zagrlio. Tada je ona osoba nešto rekla. A David me pustio i znala sam da moram poći. Vidjela sam suzu u njegovom oku, a i ja sam ih imala u oba oka. Došla sam do Borne koji me nježno uhvatio za ruku. "Idemo doma." "Idemo." Sjeli smo u avion koji je ubrzo nakon toga poletio. Uzela sam taj mobitel iz džepa i povledala u Davidovu i moju sliku. Stvarno je poseban i još uvijek ga volim. No sada je kasno. "Oprostite." Stjuardesa je samo prošla pored mene. "Mislim da te ne razumije." rekao je Borna. Naslonila sam glavu na njegovo rame i zaspala. Borna me probudio. "Hej. Stigli smo. Doma smo." Protrljala sam oči. Napokon. "Jedva čekam." "Znaš da nas nitko ne čeka kada izađemo van?" "Znam." Izašli smo iz aviona i stvarno nas nitko nije čekao. Jedan dio mene se nadao da barem netko čeka. Izašli smo sa aerodroma. Ovaj aerodrom sam poznavala. Jednom sam dočekala tetu na ovome aerodromu. Ali samo bili sa školom na izletu ovdje. Više puta. Kada smo izašli na cestu, pozvali smo taksi. To je to. Idemo doma. Sjeli smo u taj auto. "Gledajte gospodine, imamo jedan problem. Nemamo vam za platiti jer nas do sada nije bilo u zemlji, ali kada nas ostavite na određenoj adresi, netko će vam platiti. Molimo vas." "Uredu. Kamo vas vozim?" Borna mu je rekao moju adresu. Kada se naslonio, tada me pogedao, a ja sam postavila pitanje koje me jako zanimalo. "Kako ti znaš moju adresu?" "Često sam Luki slao neke pakete i zapamtio sam." "Aha." Ova vožnja do doma, činila se kao stoljeće. Tko zna gdje je sada David? Razmišljala sam o svemu. O tome kako sam skinula tu igricu, kako sam upoznala Bornu preko videopoziva na igrici, prohodala s Davidom, prvi poljubac. U tom trenu Borna mi je pucketnuo prstima pred licem. "Molim?" "Došli smo. Spremna?" "Jesam." Izašla sam iz auta, i potrčala do ulaznih vrata.