ON, JA I AVANTURA #2

#28

"Oprosti. Nisam te želio podsjećati." "Nemoj me molim te." Ustala sam sa kreveta. "Idem ja u sobu." "Sigurna si da želiš biti sama?" "Da, treba mi vremena." "Uredu." Otvorio mi je vrata i izašla sam. "Nemoj napraviti neku glupost." "Neću Borna." Hodajući do svoje sobe uspomene su se vrtjele po mojoj glavi. Kada mi je prišao i rekao da se zove Luka, a zapravo je bio David. Kada smo se pravili da smo zajedno u dućanu. Svaki detalj. Sada je sve to gotovo. Prekinuli smo. Točnije ja sam. Možda i bolje. Ušla sam u sobu i gledala u neku točku na zidu. Moje razmišljanje prekinulo je kucanje. "Ana!" Otvorila sam vrata bez razmišljanja. David je stajao ispred mene. Krenula sam zatvarati, ali me zaustavio. "Zašto?" "Zašto!" Znala sam da ću sada vikati. "Ti mene stvarno sada pitaš zašto?" "Da, jer neznam što sam učinio." "Ne znaš? Ljudi moji on nezna. On ne zna!" Hodala sam po sobi i povisila ton. Ušao je i zatvorio vrata za sobom. "Ti ne znaš!" "Ana, da znam ne bih bio ovdje." "Ok! Prokleta tri dana nismo pričali, jer si ti uvijek zauzet nečim. Ne govoriš mi što te muči, a vidi se da te nešto muči. Nisi sav svoj...." Svašta sam mu jos napričala. "Ana, nisam imao snage da ti govorim što me muči." "Ne prekidaj. Znala sam da, ako sebi dam šansu da nekoga volim da ću požaliti. Tj. ako tebi dam šansu, ali dala sam ti je." Nešto me bacilo iz takta. Osjetila sam njegove ruke na svome vratu i one prekrasne oči koje su me gledale. "Stvarno žališ što si mi dala šansu?" Što da sada odgovorim? Istinu, da sada žalim, ali kada sam mu je dala nisam žalila. "Ja... ne znam.... Možda... malo....." Zamuckivala sam. On nije micao ruke, a nije ni pogled. Gledao me, a osjećaj je bio kao da me čita. "Ana, ja te i dalje volim. Moja greška je bila što nisam pričao s tobom. Što nisam imao vremena, jer sam bio okupiran sa glupostima, tj. sa poslom. Oprosti." Gledala sam ga šutke. Stajala sam ispred njega. Njegove ruke na mom vratu, a moje na njegovim bokovima. "Reci bilo što. Daj mi barem mali znak da si me slušala."