Potraži Me - drugi dio serijala Plamen

11. Aleksandra

Bila sam  kod kuće, u svom domu, na mjestu gdje pripadam,  u njegovim rukama i nisam željela da odem.  Bilo mi je lijepo, osjećala sam se spokojno i potpunosti srećno.
Noć je mirisala na jesen, prohladan vjetar je krizio oko nas,  mjeseca se skrio za oblak, a tišina oko nas je bila tlo prijatna i umirujuća.  Nije bilo potrebe pričati o bilo čemu,  samo stajati tu i upijati blizinu onog drugog. 
Došao je da me vidi,  čak i ovako kasno je želio da sam s njim,  da provedemo nekoliko minuta zajedno.  Moji snovi su oživljavali i zahvaljujuću njemu jedan po jedan postali java.

“Morao sam da te vidim a sad ne  mogu da te samo tako pustim od sebe.  Mnogo si mi nedostajala Aleks. Mislio sam da ću eksplodirati ako ne budeš mogla doći.  Oprosti,  ali nisam mogao čekati sutra veče,  a ovo mi je malo” prstima mi je prelazio prije ko obraza niz vilicu prema vratu.  Peckanje po cijelim tijelu je  bilo toliko žestoko da sam drhtala doslovno a koljena su me izdala.  Tako je kako predati mu se u potpunosti,  a dovoljno je  samo da me jednom dotakne.  Ne  znam  da li je to ona žena u meni koja jako dugo nije imala mušku pažnju ili sam to naprosto ja uz njega.  Znam samo da jednog dana neće biti lako ako ovo među nama ne uspije.

“Mišo je otišao u krevet,  a ja i ti bi mogli da se provožemo malo.  Nisam baš toliko umorna da ne mogu otići sa tobom” podigne me od tla i zavrti spuštajući snažno usne na moje.  Iz njega izbija energija koja me potresa i ne mogu ne osjetiti zadovoljstvo mojim isijava. Njegova sreća je preplavljujuća, ljubav koji osjeća opipljiva i snažna. I sve što ima je sačuvao za mene,  kao da je znao da bi mogli dibiti svojih pet minuta.  Voljela bih imati i sama toliku vjeru u nas,  zajedničko sutra i ostatak života. 

Vodio me prema autu i nestrpljivo sam čekala još divnih trenutka među nama.  Znala sam da neće voziti u grad,  ali zato je šetalište bilo idealno mjesto.

Nije bilo nikog tu, a mi smo sjedili u autu. Vani je prohladno,  a situacija među nama vruća.  Iscrpljena sam, ali mi se  ne spava.  Ne želim izgubiti ni jedan trenutka s njim. Ljubili smo se kao izgladnjeli,  željni jedno drugog,  mogla sam  preklinjati za još njega. Svaki dodir i poljubac su bili poput svile,  meki i nježni, erotski naboj među nama je pulsirao i samo njegova kontrola je mogla da nas sačuva od eksplozije.
Izgubili smo se  u vremenu,  već je počelo da sviće i oboje bi trebali odmoriti.  Večeras imamo opet naše zajedničko vrijeme i jedva čekam da se opet nađem u ovom zagrljaj oslonjena na njegovo rame.

“Ne ide mi se, a moram” kažem mu.

“Znam,  dušo.  Večeras ja vozim. Auto može da ostanem u kojoj garaži i rezervisati ću nam sobu u nekom hotelu.  Nećemo pod alkoholom voziti nazad” ja, on i hotel... O bože.

“Jedva čekam” nasmijao se i prigrlio me jače.
Pola pet je bilo kad sam ušla u sobu. Mišo je čvrsto spavao i ravnomjerno disao.  Brzo sam  zaspala obavijena Stefanovim mirisom i ušuškana u oblak sreće. Kratko sqm se pomolila da ovo potraje i usnila najljepše snove.  Možda jednom opet ostvari i ovaj,  ali i ovo do sad što je bilo djeluje nestvarno. 

Ustala sam u jedan popodne.  Naspavana i odmorna. Nisam je dugo osjećala ovako dobro, valjda je to efekat koji zaljubljenost nosi sa sobom.  Budna sanjam i tražim telefon da vidim da li je zvao.  Još ništa.  Moguće da i on spava.

Istuširam se i operem kosu pa izađem vani.  Mama,  tata i Dobrila, sjede i piju kafu,  a Mišo je s njima i mazi kuće. 

“Zdravo” pozdravim ih sve i sjednem pored tate. 

“Lijepo da si došla.  Ognjenom bi trebao isto danas stići” možda je već i došao.  Ne bi bilo prvi put da je kod seke,  a ne ovdje.

“Da.  Ovo je za Anju važno pa bilo bi lijepo da se okupimo svi” nasula sam sebi kafu.  Uživala sam u ukusu kafe i polako se  razbuđivala.