Potraži Me - drugi dio serijala Plamen

16. Stefan

Cijele noći nisam oka sklopio.  Nisam mogao da dođem sebi od od kidanja dijelova iz mene koji su boljeli kao sam vrag.  Premotavao sam svaku riječ našeg razgovora sinoć i nadam se samo da  ću je kroz sat vidjeti na svojom vratima i da će reći kako joj je žao.  Sve bih joj oprostio,  zaboravio,  zaledio vrijeme za nas,  samo da ostanem uz mene.
Gledao sam na sat,  minut  su bile godine,  a sat kao uvijek i kad je otkucalo devet nešto u mojim grudima se toliko stegnulo da sam mislio kakav  će mi srce stati. I znao sam tad da je puklo te  nešto što nas je vezalo i da je čelična nit ljubavi pokidana vukući za sobom ostatke duše koji su krvarili i ostavljala trsgove gdje god su stigli. 

Otišla je,  nije mi dala priliku ni da joj kažem još jednom da je volim biti mogućnost da je zagrlim prije nego što nestane. Mogao sam još preživljavati sa tim uspomenama neko vrijeme ali ću se morati zadovoljiti onim što je dala ranije.  Malo je,  ali moraću biti dovoljno za sutra i buduće dane koji dolaze,  a svaki od njih je obojen u crno.  Odbijam prihvatiti da su sve one noći među nama bile laž,  da su dodiri bili praznina i da je sreća bila privid.  Bilo je više nego stvarno,  osjećali smo isto,  disali kao jedno,  živjeli kao jedno.  Savršeno smo odgovarali jedno drugom i bio sam spreman otići korak dalje za neko vrijeme.  Mislio sam da će i ona biti.  Sve o čemu sam mogao misliti je bila ona,  naša budućbost i život kakav je samo mogla poželjeti. 

Ovo je drugi put da je nisam stigao spasiti, a želeo sam joj biti oslonac, neko ko će joj pružiti sigurnost i sve sto poželi.   Zabrljao sam... Nisam uopšte pomislio da će on uraditi bilo šta što bi ga približilo policiji,  ali očigledno je bio gad kao  i ranije. Manipulator je bio oduvijek i zadnji put ga je zatvora spasio nekakav tetak koji je urgirao za njega u policiji.  Zabrana prilaska koju je dobio je najviše sto je dobio ni ovo što je sad uradio neće proći ništa bolje,  bar sto se zakona tiče. Ali ja ću ga čekati i kad ga dočekam tamo gdje ga želim ni jedan zakon mu pomoći neće. 
Sa Aleks i Mišom je  igrao na kartu straha,  sa mnom može samo da bude muškarac ili kukavica,  a muškarac nikad nije bio.

Do dvanaest sati sam provjeravao telefon i gajio nadu da će bar da mi napiše poruku.  Ruka mi je drhtala iznad tipki i riječi koje sam posao nisu ni malo ublažile pulsirajuću bol u duši.  Aleks je presjekla među nama i umjesto da se pomirim sa tim i dam joj bar prostor da dođe sebi,  ja tražim način da izgladim stvar sa nama. 

Vedran joj je opasno poljuljao samopouzdanje,  srozao joj ponos i opet napravio štetu koja neće tako lako nestati.  Mrzim tog čovjeka i od sad pa nadalje on je moj problem. 

Popio sam kafu, nisam imao apetit pa sqm odlučio da izvedem svog ljubimca vani.  Vožnja će mi pomoći da bar malo razbistrim um i da osjetim se normalno.  Koliko toliko...

Vibracija kroz moje tijelo je jedva primjetna,  ne zato sto je blaga nego zato što ne  osjećam ništa osim one boli u grudima.  Oprema ne dozvoljava hladnom vazduhu da dođe do mene,  a ja se opet smrzavam do kosti. Okrenem ručicu gasa i ubrzam pretičući dva automobila na pravcu i krenem prema Boriji.  Volio sam planinski vazduh,  sad ni sam sebe ne mogu podnijeti koliko sam  loše.  Nije me sram priznati da je volim i ne osjećam se manje muško zato što me boli praznina koja svakom pokretom postaje gora, sram me priznati koliko sam slab kad je riječ o njoj.  Ni jedna žena me nije imala kao ona,  ni jednu nisam želeo kao nju,  a ona je odbacila svaku mogućnost za svjetlije sutra.

Kazaljka na satu motora pokazuje dvjesto dvadeset i ulazim u oštru krivinu.  Meni u susret ide automobil i vidim ga,  a manijak s mečkom iza njega ga pretiče i vidim sebe kako udaram u njega.  Nema šanse da usporim,  s lijeve strane je auto s desne provalija...
Šta god da se  desi, poslednja slika koju  u glavi želim je ona sa piknika gdje sam ležao u njenom krilu i gledao u oblake, okružen ljubavlju i zarobljen njenom dodirom. Čujem prasak ali motor i dalje ide, smanjujem brzinu i stišćem kočnicu,  škripa guma je tolika da se naježim,  a čini trag na asfaltu je dug.
Tip u mercedesu se zapucao u audija i obojica su na samom rubu u ambis.  Zatvorio sam oči,  zahvalio se Bogu što sam živ i prekorio sebe što sam umalo poginuo.  Gdje mi je pamet bila?  Mrtav nikome ne bi bio dobar,  njoj najmanje...