Potraži Me - drugi dio serijala Plamen

10. Stefan

Nikad kao sad,  nisam brojao dane.  Ni sam imao potrebe za tim,  a sad se sve promjenilo....

Prva dva dana su mi bila i nekako dobra,  dugo smo pričali telefonom na kraju dana,  ali već narednih nekoliko zbog njenog posla i obaveza oko Mihajla jedva da smo razmjenili nekoliko poruka.  Ne pomaže mi više ni posao kao što mi je pomagao  ranije biti znam šta bi sa sobom posebno kad uveče legnem u krevet i zagrlim jastuk umjesto nje.  Ona pripada meni i uz mene,  što prije prihvati to lakše će  nam biti kasnije. Voleo bih da mogu samo na kratko osjetiti je uz  sebe,  ali isto tako znam da bi bilo loše onog momenta kad  je odvojim od sebe. 

Dolazi u petak veče,  a to je šest mučnih dana i još odbrojavanja. Što više razmišljam o vremenu ono mi sporije prolazi.   Ni večeras se ne osjećam nešto bajno a nisam raspoložen ni za odlazak u diskoteku dvije ulice niže,  koji sam ranije redovno obilazio.   Nemanja me zvao i rekao je da će navratiti a znajuću njega sigurno ćemo završiti negdje vani.  Umoran sam i od posla danas.  Darko neće dolaziti do srijede,  do tad sam sam u radnji. Poslao sam Aleks poruku i čekam da mi odgovori,  ali nije još.  Znam samo da je stigla s posla i da je Mišo bio kod neke njene prijateljice danas.  Ta žena je borac i mogu samo da joj se divim kad vidim koliko i kako se bori ostati samostalna.  Da li ona zna koliko žena bi na njenom mjestu diglo ruke i predalo se sudbinu?  Ona se nije oslonila mi na oca,  ni na majku,  prijatelje ni sestru... Da se obratila bilo kime za pomoć niko je ne bi odbio. Siguran sam da je osjećala sram zbog onog skota,  a znam i u kakvoj sredini je bila,  kako su je ljudi posmatrali i koliko je izgubila sebe u svemu tome. 

“Halo” telefon nije ni zazvonio kako trebao,  ja sam se javio nestrpljiv da je čujem.

“Zdravo Stefi” glas joj je  bio tiši nego inače i predpostavio sam da se nešto dešava.  Zvučala je drugačije.

“Aleks,  šta se dešava” naježio sam se pri pomislila da je nešto bili ili da je nešto bilo.

“Mihajlo je pokupio nekakav virus i povraća.  Morala sam ga dovesti doktoru” već sam  je u mislima vidjeo kako zabrinuto na krilu ljuljuška dijete. Nju nije teško zamisliti u ulozi majke

“Žao mi je Aleks” povučem prste kroz kosu i nemoćno udahnem.  Daleko je od mene da bi joj čak i samo pružio zagrljaj utjehe. “ Volio bih da dam tamo i da ti mogu pomoći”
Dijele nas kilometri. Ne želim ni razmišljati kad sam se zadnji put osjećao ovako slabo kao sad.  Ni sam ne mogu otići do nje kad mi padne na pamet.

“I da si ovdje ništa ne bi promjenio.  Kako si proveo dan” znam da samo želi razgovarati i ako će joj biti lakše da sluša kako je moj dan prošao,  neka joj bude. Još pored svega što joj se dešava ima vremena da uopšte razmišlja o meni.

“Čuvaj se,  važi? Nisi svemoćan i ide vikend, koji planiram provesti s tobom” jedva čekam da je vidim.  Bar nije odustala od dolaska a ako Miši ne bude bolje, hoće sigurno.

“Cijeli vikend si moja” nadam se bar pola od vikenda Iako bih voleo baš svaki sekund da sam uz nju.

“Pa,  petak veče ću stići... Oko dva iza ponoći. Zajedno ćemo kod Anđele i nedelju sam tvoja do uveče.  Ponedeljak ujutru se vraćam nazad” ono nazad me zaboli kao oštrica žileta kroz kožu. Znam da neće tako lako vratiti se ovamo ako je uopšte i razmišljala o tome a tako sam sebičan pi tom pitanju.

“Samo da znaš,  planiram da iskoristim baš svaki trenutka s tobom. Tako bi volio da ti mogu samo osjetiti usne na sekund uz moje... Poludjet ću dok ne stigneš” ona se nasmije.

“Dvoje nas je takvih.  I ja stalno razmišljam o tebi.  Nisam mislila da ćeš uopšte biti u stanu večeras. Vikend je” da li je bar malo ljubomorna?