Potraži Me - drugi dio serijala Plamen

23. Aleksandra

Toliko sam srećna dok posmatram dvojicu najvažnijih muškaraca u mom životu kako pričaju kao dva odrasla muškarca.

Mihajlovo ozareno lice bili je neprochenjivo kad da je Vladana dovela kuću prije sat vremena I kad mu je Stefan otvorio vrata. Moj sin u njemu vidi svog ifola a ja ljubav svog života, sve ono što sqm mislila da mu nije suđeno. Voljela sam pogrešnog, na čudan neki način, ali se ta ljubav ne može uporediti sa ovom koju osjećam sad. Onda sam voljela onako kako sam mislila da treba i dala srce nekom ko nije znao da ga čuva i nije želio. Stefan to srce drži i liječi svaki ožiljak na njemu pokazujući mi kako se voli žena i koliko je dobro biti njegova.

Noć iza nas je bila vrela i moram priznati da sam po malo osjetljiva dole, ali mi ne smeta. Nije protraćio ni jednu jedinu sekundi vremena niti je želio da pričamo. Ili smo vodili ljubav ili smo sami ćutali upijajući blizinu jedno drugog. Sutra mora da ide nazad, a ni priblizno nisam spremna da ga pustim. Toliko jako sam željela da ga vidim da sam se molila ljepšem vremenu dqmo da bih mogla voziti do tamo. Čak je i Mišo nekoliko puta pitao hoćemo li ići ali mu nisam dala čvrsto obećanje. Obećati mu nešto pa ne ispuniti ravno je katastrofi. Inače je stvarno razuman, ali ne podnosio lažna obećanja. Mislim da je to naslijedio od mene.

"Aleks, već smo pri kraju sa zadaćom pa sam mislio da izađemi vani malo. Možemo negdje na ručak ako si za ili u neku igraonicu. Nije da očekujem da svoje planove otkažeš ako si ih imala ali bi volio provesti vrijeme sa vama" ne bih mu mogla uskratiti ništa pa tako ni to.

"Važi. Nisam planirala ništa. Ručak vani zvuči sjajno" pospremila sam nered u stanu dok su njih dvojica završavali zadatke iz matematike. Mihajlo je uživao i svakoj sekundi vremena provedenog s njim.

Hodali smo ulicom držeći se za ruke i veselo pričali o palačinkama koje ćemo jesti. Neću je neki ručak ali šta god žeke danas će im biti ispunjeno.

"Znaš Stefane... Možeš slobodno poljubiti mamu. Meni je to odvratno, ali njoj se dopada. Pokriću oči i neću vititi, ali i dalje je fujjj" Stefan me zagrli i poljubi u kosu.

"Drug, pitaću te za deset godina a možda i ranije da li je fuj, ali dobro" smijali smo se toliko da su mi se obrazi ukočili.

"Neću da se ljubim. U trbuhu cure koju poljubim će narasti bebe. Ali hoću da kod mene bude beba. Volio bi imati sestru, ali i brat bi bio dobar" pogledam u Stefana koji odmahuje glavom.

"Ne znam baš hoće li biti beba ali daću sve od sebe. Zato moram spavati u istom krevetu kao i tvoja mama " vidim kako pokušava sakriti osmujeh dok ga pesnicom udarim u rame. Boja u obrazima mi je crvena ali ne od prohladnog vazduha već od njega samog. Do duše sve je moguće jer sinoć ni jednom nismo koristili zaštitu a ja sam morala prestati piti kontracepciju.

Odjednom sam se osjetila potpuno svjesnom. Ni jednom nismo spomenuli bebu u rszgovoru niti sam imala još jednu trudnoću u planu, bar ne u skorije vrijeme. Život mi je totalna zbrka, Stefan predaleko a imamo još skoro četiri mjeseca školske godine.

"Aleks, sva si blijeda. Ako se ne osjećaš dobro, možemo se vratiti kući. Nemoj sebe da forsiraš, jesi li me shvatila" vjerovatno misli na manjak Ana od sinoć, ali ne mogu na sred ulice voditi razgovor o tome.

"Ne, idemo. Samo je prohladno" sumnjičavo me pogledao ali nije rekao ništa.

Već je padao mrak kad smo došli kući, svi po malo iscrpljeni i umorni. Stefan i Mišo su gledali nešto na televiziji, a ja dam petljala oko večere.

"Hej dušo. Hoćeš mi reći šta se dešava" iz mojih misli me dozovu njegove ruke oko mog struka i usne na vratu.

"Stefi, sinoć... Nismo koristili zaštitu... Ja sam zaboravila na nju" zabrinuto zagrizem donju usnu i pogledam u pod.