Potraži Me - drugi dio serijala Plamen

9. Aleksandra

Svaki put kad krenem tamo situacija u kući mojih roditelja je napeta i u neku ruku bolna.

Majka skriva suze I briše ih misleći da ne vidim njenu bol,  a otac gledam negdje preko ramena dok cupka Mihajla na jednom koljenu.  Svaki put izgleda kao da je prvi i ni jednom nisam samo otišla, bez suza i krivice što ih postavljam tu.  Znaju oni najbolje koliko mi je distanca pomogla da sredim svoj život i koliko sam propatila. Tata misli da bi bilo najbolje da se vratim kući baš kao što to smatra i za seku. Po nekad mi se čuni da je želeo da smo sinovi ili bar jedna od nas. Ali Anđela je tek ponovo u životu stekla sreću,  a ja okusila nešto drugačije.  I Stefan mi je usadio istu bubicu sinoć,  ali ne mogu sad misliti o tome.  Mišo mora u školu,   ja imam posao. Nisam se zarekla da se neću vratiti,  ali za to moram imati dobar razlog, koji neće naškoditi Mihajlu jer uvijek prvo moram misliti na njega pa onda na sebe.  Sav moj svijeta,  sve moje odluke i svaka stvar koji uradim,  analiziram po nekoliko  puta pazeći na posledice koje bi to imalo po njega. Drugačije je kad je čovjek sam pa može da razmišlja samo o sebi.

“Jednog dana ćeš shvatiti kako je teško osvojiti se od svog najmilijeg i pustiti ga da ode u svijet i samo se snađe.  Prošlo je mnogo vremena,  ostaću ga željan viđajući ga samo za praznike. Ne bi ti bilo loše ovdje” tata kao i obično pične sa svojom pričom.

“Ne bi mi bilo loše sa vama,  ali ne mogu rizikovati da Vedran priđe ni meni ni njemu. Isto tako ne mogu život provesti u strahu od njega za nas oboje” naježila sam se kad sam ga vidjela na Borusovoj svadbi.

“Znam ja to,  ali sad... Ne znam kuda idu stvari između tebe i Stefana,  ali znam da ne bi bila sama i nezaštićena” vidim da se ovdje vijesti šire kao šumski požar.  Kad je mjesto malo  i svako svakog zna teško da neke stvari mogu ostati tajna.

“Tata, ne mogu s tobom pričati o tome” kažem mu i mama nam priđe.

“Evo vam i ovo da možete pojesti uz put.  Pola  je devet, dijete” rukom obrisao suzu u uglu oka i zagrl me.

“Hvala ti.  Planiram opet za dvije nedelje doći.  Pazit na sebe i zvaću vas svaki dan kao i do sad” kaže joj kroz suze.  Nekako su me njene suze  najviše boljele.
Mišo ih je izljubio i sjeo na svoje mjesto, i ja sam poljubila svog oca. Iako je bio razočaran što nisam popustila pod njegovim riječima, počelo mi je sreću i darovao zagrljaj.  Znam da je od mene očekivao više,  ali nisam samo njega razočarala i sebe sam.  Svojom glupošću i naivnošću sam obelježila naše živote. Zato ću dati sve od sebe da se tako nešto ne ponovi. 

Za sobom sam ostavljala svoje rodno mjesto,  svoj dom i roditelje jer sam željela svom sinu sigurnost i bolje život daleko odavde.  Ne kajem se ni za šta od toga,  ali za jednu stvar  i te kako.  Što sam sebe dala onim koji me nije zaslužio  a na dohvat ruke sam imala nekog kome sam bila sve.
Da li bi stvari bile drugačije da mogu vratiti vrijeme i umjesto Vedrana, odabrati Stefana?  Da sam malo više samo obrstila pažnju na njegovo ponašanje prije ma meni dok smo se zabavljali sve ovo što je bilo nikad se  ne bi desilo.

Glava mi je bila rasuta,  a misli  su divljale.  Bila sam i malo napeta zbog Stefana.  Želim da ga vidim,  ali kako izdržati pored njega ne dotičući ga?  Mišo je kao sunđer, upija sve i po nekad mi se čini da razumije i oni što ne bi trebao.

“Mihajlo,  idemo se pozdraviti sa Stefanom,  pa sa tetkom” pogledala sam u njega na retrovizor.  Ćutao je više nego inače.

“Zašto ne možemo ostati ovdje? Meni je lijepo kod djeda Miloša. Volim biti tamo. I tetka je blizu” kao i naša noćna mora.

“Kad porasteš još malo objasniću ti neke stvari malo bolje. Važi “ i onako sam van sebe i rijetko spominjem Vedrana,  ali jednog dana,  uskoro,  ću mu morati reći bar dio svega.