Potraži Me - drugi dio serijala Plamen

Epilog

Mihajlo

Vani pada snijeg i nikako da stane. Raspust je prebrzo prošao i sad opet svaki dan u školu.  Novo je da je ne volim,  ali kad god sam bio slobodan Stefan me vodio sa sobom u radnju i gledao sam ga dok radi.  Volim provoditi vrijeme s njim a on mi ne brani.
  U stanu mi je dosadno posebno posle škole ali mama mi ne da vani da se ne bih prehladio. A još pored toga moram biti tih zato što pokušava uspavati moju malu sestru.  Na televiziji nema ništa zanimljivo,  ali mi je obećala vikend kod bake i djeda na selu pa sam ipak uzeo svoje bojice i papri pa počeo da crtam po njemu.

Prvo sam nacrtao kuću, bila je velika baš kao što je i naša na selu ali nije još završena.  Onda sam nacrtao auto i Stefana.  On je dobar čovjek i mnogo me voli. Volim i ja njega sam me sram da mu to kažem.  Onda sam nacrtao moju mamu sa velikim osmjehom na licu.  Mama se uvijek smije od kako smo došli ovdje i od kako živimo sa Stefanom.  Onda sam  nacrtao i moju sestru Nađu.  Ona ima jednu godinu i dok je bila beba stalno je plakala,  piškila i kakala u pelenu, i jela.  Stalno je bila gladna.  Dobro i sad je, samo što sad hoda i dira sve moje stvari. I dalje piški u pelenu,  zato što je mala i ne zna da treba ići na wc.
Ne smeta mi kad dira moje igračke i slini po mom krevetu,  ali mi smeta kad izbalavi moje crteže i bojanke. Bljak... To je baš odvratno,  ali njoj rasti zubi i sve stavlja u usta. Mama mi je rekla da sam i ja to radio kad sam bio mali,  ali se ne sjećam. 
Ali ona je moja sestra i nije tako loša uopšte. Po nekad zna biti dosadna, ali ja njen stariji brat i da treba da je pazim.  Po nekad je i to naporno,  ali mami treba pomoć.
Tražio sam bojice koje su mi trebale kad je u stan ušao Stefan.

“Što je tiho ovdje” stavio sam prst na usta da mu kažem da šuti.

“Mama hoće da sestru smjesti u krevet pa je rekla da mora biti tiho” kažem mu, a on dođe do mene i sjeda na pod. 

“Šta to radiš” nageo se da pogleda u moj crtež.  Slegao sam ramenima.

“Dosađujem se. Ne mogu vani.  Hladno je” on kimne glavom. “Nacrtao sam tebe, mamu i seku kod naše kuće  na selu.  Hoćemo li živjeti tamo”

“Vidjet ćemo šra mama kaže,  ona je šefica.  A ovo je mama i seka” pitao me pa sam kimnuo glavom.
Htjeo sam da ga pitam još nešto,  ali sam se sramio.  Ja znam da on nije moj pravi tata.  Moj pravi tata je u zatvoru zato što je povrojedio mamu i Stefana,  on je loš čovjek i ja ga ne volim.  Stefana volim i htjeo bih da ga zovem tata,  ali šta ako se on naljuti? 

“Hej momci” mama je ušla i sjela s moje druge strane a Stefan je poljubio.  Često to radi a ja se pravim da ne vidim. 

“Vidi ga što se  zaokupio” pokupim bojice i stavim nezavršen crtež na sto.
“Divno si ovo nacrtao.  Bravo dušo” mama me uvijek hvali čak i kad to što uradim ne bude tako dobro. 

“Mama,  mogu li nešto da vas pitam” oni su gledali jedno u drugo,  potom u mene.

“Znaš da možeš.  Samo  nemoj tražiti nemoguće” kaže ona.

“Ja znam da imam tatu,  ali ga ne želim.  On je loš i ja... “ izdahnuo sam.  Ne znam kako da ih pitam to.

“Mišo,  hoćeš li nam reći šta te muči” Stefan je spustio svoju veliku ruku na moje rame.

“Mogu li te zvati tata” nikad ga nisam zvao tata,  ali kad ga Nađa tako zove hoću i ja.  Sviđa mi se ta riječ i kako zvuči kad se kaže zato što sam probao.
Njih dvije su ćutali, a ja sam postao nervozan. Sve sam zabrljao...

“Mihajlo,  ja bih volio kad bi me zvao tata.  To bi me usrećilo.  Ali ako ne želiš i ne moraš.  To je tvoj izbor” i dobio sam tatu.

“Mislio sam da ti se to neće sviđati. Jer si ti Nađin tata” on se nasmijao.

“I tvoj sam takođe” tad me zagrlim jako i poljubio u obraz.  “Sve vas veoma volim”

“Tata,  šta misliš da sad nagovorimo mamu da nas pusti malo napolje” on kimne glavom i nasmije se. “A ako nas pusti šta misliš da je pitam još jednom za tetovažu”

“Nemoj,  molim te.  Neće nam dozvoliti da izađemo iz stana ikad više” srećan sam. Tata me voli i znam da će to da radi stalno...

Kraj!!!