Potraži Me - drugi dio serijala Plamen

8.Stefan

Zamišljen sam cijelo jutro i u ogromnom iščekivanju. Samo što ovaj put ne znam da li je to dobro ili loše.
Nervozan sam kao dijete i mislim da se to vidi na meni,  a Darko je tih i ne ispituje bez potrebe.

Neke situacije su nepredvidive i nepoželjne, po neke iznenađujuće dobre i zadovoljavajuće, baš kao i ljudi. U svakom od nas žive bar dvije ličnosti,  jedna ona  moju vide svi i svi joj sude,  a druga, oni pravi mi,  sa svim vrlinama i manama,   kojeg niko ne vidi osim nas sami. Po nekad treba pronaći ogledalo i pogledati sam u sebe,  da vidimo svoje nedostatke,  neki će u tom ogledalu vidjeti samo svoj lik,  dok će drugi sa vide i one najskivenije tajne. Ja sam svoje ogledalo otkrio njoj jer u njemu i jeste bila samo ona, živi u meni,  tako je oduvijek....
Ne sviđa mi se ni to što se naoblačilo I mogla bi pasti kiša, a ona na se još nije javila.  Neću da budem dosadan biti da bez potrebe navaljujem na nju,  ali tako želim da je vidim nakon onog što smo podijelili sinoć.  Volim to što naše povjerenje gradimo malim i sigurnim koracima,  a ono što mi se ne dopada je to što nam ističe vrijeme i što ona mora da ode za Njemačku.  Shvatam koliko joj je nakon svega bitno da se osjeća sigurno,  a ono u šta ja nisam siguran je koliko će hrabrosti imati da prelomi kad to bude morala. Čak i da posjedujem njeno tijelo hoću li uspjeti osvojiti i njeno osjetljivo srce?  Bilo bi mnogo lakše kad bi duhovi prošlosti napustili naše živote,  ali to je  nemoguće,  bar dok ona ne bude mogla da se uhvatio u koštac s tom i prekine da bježi.  Otišla je odavde da bi se skonila onim lujkama iz života.  Iako ne izgledam tako,  ona nesvjesno bježi.  A sve ono od čega bježimo na kraju nas i sustigne,  pogodi i obori na tlo ostavljajući nas da se koprcamo kriveći sudbinu za pad. Nije sve suđeno da se desi,  imamo pravo na izbore i odluke, samo treba donijeti prave. 

Iako sam radio i cijelo vrijeme bio zauzet nisam mogao sakriti nervozu.  Već je prošlo dva popodne, biti zove biti piše.  Nisam se trudio otići  ni na pauzu već mi je Darko donijeo lisnato iz pekare.  Oduvijek sam bio strpljiv čovjek,  nikad nisam impulsivno reagivao i ovo je prvi  put da želim biti drugačiji.  I onako je situacija poprilično osjetljiva,  jači pritisak ne bi bio dobar za nju.  Imam osjećaj da ludim obuzet njome i svim što smo podijelili međusobno. 

“Stefane, je li sve u redu?  Danas nisi progovorio ni pet riječi za cijeli dan” Da li je u redu?  Ne znam,  ali znam da ovo što osjećam nije normalno i ako ona odluči da ovo nema smisla ja ću puknuti. Ne mogu s Darkom pričati o tome,  pokušaću sa Ognjenom, bar će ono što kažem ostati među nama.

“Jesam,  nije mi dan po propisu.  Razmišljam o poslu i o proširenju radnje, možda još jednom ili dva zaposlenika” razmišljao sam o tome neko vrijeme i stvarno trebam veći prostor.  Jedog dana planiram imati i porodicu, želim da im obezbijedim pristojan život.

“Kako ti kažeš...” nije mu trebalo mnogo da shvati moju ne zainteresovanost.  Pogledao sam vani i razočaranje me preplavilo.  Kiša je padala i znao sam da je neću vidjeti. Ako nije zvala neće ni doći.
Postao sam bezvoljan i dalek sam  sebi.  Loše raspolođenje je uticalo čak i na dalji rad.  Ustao sam i obrisao ruke od krpu koji sam  našao prebačenu preko kutije sa alatom.

“Ti možeš ići. Ja ću pokupiti nered i zatvoriti. Ostaću još da završim ovo” pokažem na auto koje je poslednji stigao.  On se  naceri i zahvali mi se,  a nakon pet minuta je nestao.  Prijalo mi je to što sam ostao sam.

Popravio sam  auto i razmišljao o večeri.  Nebo se otvorilo nad gradom,  kiša je nemilosrdno padala, a na starom radiju je svirala neka balada.  Pogledao sam u svoju prljavu odjeću i svukao majicu sa sebe.  Treba mi ona i samo nekoliko minuta u njenom rukama.

Okrenuo sam se na zvuk potpetica i susreo se sa njenom likom. Očima je šarala po meni, gledajući niz moje grudi ni malo diskretno.  Bila je sama, kosa joj je pokupila malo kiše,  a kožna jakna je imala nekoliko kapi koje su klizile niz nju.