Potraži Me - drugi dio serijala Plamen

18. Stefan

Samo neka prestane već jednom... Telefon zvoni a ja pokušavam rukom da ga dohvatim sa stola,  ali ne mogu ga naći.  Opsujem tiho i zajaučem jer me glava boli od sinoćnje doze pića i jedva dišem. Pipam i dalje rukom nasumično po stolu jer ne mogu ni glavu okrenuti kako treba pa ipak zahvalno izdahnem kad se dočepam tog čuda od tehnologije. 

“Halo” nemam pojma kako sam se javio.  Glas mi škripi grlo mi je suvo ali bar ne zvoni više.  Još nisam spreman otvoriti oči a sa druge strane tišina. “Halo “ ponovim još jednom i otvorim oči da bi vidio ekran.  Slova su mi i dalje dupla a od svjetla ekrana me glava jače zaboli i odustanem od čitanja.

“Stefane,  ja sam... “ šta?  Brzo se podignem i prohladan vazduhu mi natjera kožu da se naježi ali znam da nije od toga takva reakcija.  Srce mi bubnjalo a mozak u sekundi nadođe i alkohol kao da je magično ispario iz mene.

“Aleks... “ milion puta sam maštao o njenom glasu s druge strane žice i imao sam  hiljade razgovora i milione riječi za  reći a trenutno sam u potpunosti nijem.  Nisam očekivao ovaj poziv.

“Izgleda da sam te probudila.  Oprosti... “ tiho doda i ušuti.  Da bar još nešto kaže pa bilo šta. 

“Nema veze” kažem joj i pogledam na sat.  Pola jedan je,  prespavao sam pola dana,  dovraga. Spustim glavu nazad na jastuk.

“Ovaj,  ne znam kako ovo da ti kažem... Treba da razgovaramo” znam to i bez nje,  ali ono što mi nije jasno zašto joj je trebalo dva mjeseca da okrene moj broj. Šta ju je potaklo na ovo?  Ne mogu reći da mi žao jer nije.

“Znam.  Jesi li stigla ovdje” od same mogućnosti da je vidim probudio sam da se budim totalno.    Dva mjeseca je previše vremena i rado bi ih mijenjao za pet minuta s njom.

“Nisam... Zapravo se radi o Mihajlu i ne znam kako da ti kažem ovo” zove me zbog njega? 

“Da li je on dobro?  Aleks,  hajde budi direktna.  Tako ćeš skratiti muke i meni i sebi. Šta se događa” protrljam slobodnom rukom bradu i lice, a misli mi divljaju.

“Ti si Mišina novogodišnja želja i pomislila sam da bi možda mogao da dođeš kod nas ovdje” ostalo sam zatečen i izgubilo se na tren od njenih riječi.  Ja sam  njegova novogodišnja želja? 

“Aleksandra, mogu li da pričam sa njim” pitam je oprezno i stisnem šakom grudi koje su se ispunile ponosom na to malo čudo.

“Poslala sam  ga do komšinice dok obavim poziv. Ako ne možeš u redu je.  Predpostavljam da imaš planove za večeras... Nisam te trebala zvati.  O čemu li sam  mislila? “ i da sam  imao otkazao bi ih bez ikakvog razmišljanja. 

“Hvala na pozivu,  Aleks. Ne znam da li bi i mogao stići do vas po ovom ludom vremenu tako brzo,  a znam da ne bi bilo lijepo da ti smetam.  To što on ima zahtjeve ne znači da su tebi prijatni” iskreno znam da bi joj možda i bilo drago da sam s njima tamo.  Ispipavam teren i zanima me reakcija.
“Stefane,  prije nego li smo se povatali bili smo prijatelji i ako ćemo pravo odrasli smo ljudi.  Mislim da bi se mogla nositi sa tom situacijom.  Možda smo trebali pokušati opet ostati u kontaktu,  bar zbog njega” nikad ne bih rekao da je mali nebitan ali gdjensmo mi u cijeloj toj priči? Ne znam kako je ona to zamislila, ali ja ne bih mogao da sjedim pored nje i da je gledam kao prijateljicu koja će za par godina možda poželjeti drugog muškarca uz sebe.  Prije bih umro nego dozvolio da se to desi.

“Znaš šta Aleks.  Cijenim tvoju ponudu,  ali biću iskreno s tobom.  Nikad ti ne bih više mogao biti prijatelj,  ne nakon onog što smo imali.  Znam kako dišeš,  kako ti je koža mekana,  usne slatke i tijelo izvajano. Baš svaki milimetar.  Želim li biti u kontaktu s Mihajlom?  Da želim i možeš me nazvati da pričam s njim kad god ti padne na pamet.  Ako budeš dolazila volio bih ga vidjeti, ukoliko si u redu s tim.  Samo ne mogu provoditi vrijeme s tobom,  a da te ne smijem dotaknuti i zagrliti.  Izvini ali toliko dugujem sebi” kažem joj i potonem u kauč.