Potraži Me - drugi dio serijala Plamen

26. Stefan

Tri mjeseca kasnije

I evo ga napokon dolazi I ostaje.  Moja mala vila se vraća kući i jedva čekam da je vidim. Iako smo čekali kraj školske godine nije prošao vikend koji nismo bili zajedno. Osim prošlog jer ja nisam mogao da odem tamo zbog obaveza,  a ona je morala da spakuje dio stvari da može na vrijeme krenuti. 

Za ovo vremena promjenilo se mnogo toga.  Razvio sam posao, renovirao svoj stan i kupio plac za kuću,  nakon što sam prodao onaj koji sam imao i pripremio sve da mogu dočekati svoju buduću ženu. Uspjeo sam nekako da je nagovorim da dođe živjeti sa mnom,  a morao sam maksimalno da se potrudim za to koristeći mnogo trikova uključujući i krevet.  Ne mogu reći da me  je teško palo kad nije.

Napokon se zvono na vratima oglasilo i u dva koraka sam bio pored njih,  bacio brzinski pogled na ogledalo i nasmješio se svom odrazu.  Onog trena kad pređe ovaj prag bespovratno je ušla u moj život iz koga neće izaći više nikad.

“Stefane” Mihajlo je prvi ciknuo i obgrlui me rukama oko nogu.  Morao sam da čulnem i da ga zagrlim kako treba. 

“Dobrodošao kući, momak “ razbarušim mu i onako neurednu kosu i pustim ga da ide,  a potom se podvetim njoj. 

Poljubim je kao najveći očajnik i podignem pa prebwsem preko praga u njen noći dom. Ne odvajam usne od njenih ni dok nogom zatvaram vrata za nama. 
Pustim je na pod i odmaknem od sebe da bih je bolje vidjeo.  Kosa joj je podignuta u visoki rep i po neki pramen se izvukao,  a oči su joj divno našminkane i svjetlucqju od sreće.  Kad se samo sjetim protekle godine i svega što smo prošli i kako,  mogu samo reći dq je put do uspjeha bio težak ali se isplatio svaki napor.
Kleknem ispred nje i podignem majicu pa joj poljubim tek malo ispupčen stomak.  Naša bebica raste unutra i na sigurnom je. 
“Zdravo  maleno.  Dobrodošlo kući” Aleks se nasmije.

“Stefane,  lud si.  Pričaš sa mojim stomakom” ustao sam i poljubio je još jednom.

“Pričam sa našom bebom Aleks i nisam lud. Dobro možda malo ali od sreće što ste napokon stigli “ polako je uvedem unutra i znam da joj se dopada ovo što vidi.
Više to nije momalki stan sa po nekom ličnom stvarčicom.  Kad je poslednji put bilaa ovdje radovi su bili tek na pola. Sqmi je dječija soba bila završena ali nenamještena. Sad je sve drugačije.  Međutim za plac blizu njenih joj nisam rekao ništa.
Kupio sam ga da bi imali kuću u zdravijoj sredini i da djeca mogu uživati u prirodi.  Zapravi sam je kupio zato što Mišo mnogo voli selo i znam da će uživati tamo.

“Ovo je divno, dušo” prošapta i zagrizem usnu.  Hormoni su joj divlji i plače za svaku sitnicu. 

“Drago mi je da ti se dopada.  Dođi  da vidiš njihovu sobu” proveo sam je do sobe koja je nekad bila moja.  Naša.
Od nje sam napravio dječiju,  a nama uradio drugu.  Aleks je ćutala a Mihajlo je gledao u sve one igračke i krevet koji je imao navlaku Spajdermena. Mislim da će pasti u nesvijest od oduševljenja.

“Ovo je nevjerovatno, Stefane. Kako si stigao sve ovo namjestiti za tako malo vremena “ nasmješim sr jer stvarno nije bilo lako.

“Prvo smo ja i Ognjen uradili koliko smo mogli, a Boris i Nemanja su nam pomogli da završimo do kraja.  Nisam ni ja mislio da ću stići sve završiti” kažem joj najiskrenije.

“Imamo prijatelje za poželjeti.  Od kad znam za nas uvijek smo bili skupa gdje god i kad god nam se ukazala prilika” nasloni glavu na moje rame i pogleda u Mišu koji je razgledao igračke.

“Ubrzo će svi doći ovdje da ti požele dobrodošlicu.  Ne baš svi ali većina.  Jedini će Anđela da navratim sutra. Imala je posla danas” zvao sam je,  ali imala je nekakav problem u klubu pa ne može.