OSLOBODI ME ( 1. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

PROLOG

...Aleksa...

Pratio sam je sve vreme otkad je izašla iz kuće u trenerci. Njena karamel kosa se vijorila na povetarcu čineći od nje neku novu lepotu koju sam po prvi put iskusio. Uzeo sam njenu sliku iz pregrade I priznajem, izgledala je loše. Veoma loše. Čuo sam da nije naivna i primetio sam po hodu da je nepopustljiva, a po glasu, da je nepopravljiva. Volela je da psuje, inati se i svađa.

− Dođavola! Bio je u pravu. Zaljubio sam se i mislim da se moja ljubav povećava sa svakim pogledom. − zgužvam sliku I bacim je kroz prozor. Trebalo je da odbijem ovaj zadatak, ali bio je mnogo primamljiv. Nekako sam sposobniji sa teškim devojkama nego sa lakim. Njeni podaci su se nalazili na suvozačevom mestu. Dohvatio sam ih I počeo po stoti put da ih čitam u sebi.

ŽRTVA

IME I PREZIME: Valerija Janković

DATUM I GODINA ROĐENJA: 23. 05.1998. godine (17 godina)

RODITELJI: Olivera i Bogdan Janković (biološki otac)

RAZLOG: POVERLJIVO

Imam osećaj da će ovaj dan da bude propast i ne samo zbog vremena već i zbog loše taktike koju sam smislio za nju.

... Valerija...

Sedela sam u tišini na stepenicama sa svojom najboljom drugaricom Andrijanom. Glava mi je bila uperena ka zemlji dok sam nervozno cupkala nogom misleći kako bih mogla da prekinem ovo ćutanje koje je polako počinjalo da me izluđuje.

− Imaš cigaru? − upitam je posle nekoliko sekundi. Ona me zabezeknuto pogleda lagano odmahujući glavom.

− Od kada pušiš? − pita iritirajućim glasom koji me navede da podignem glavu i prevrnem očima.

− Odavno. Još jedna loša navika iz ove škole. − kršila je prste počevši da se znoji.

− Mislila sam da ih mrziš. − prošaputa što mene natera da je uhvatim za podlakticu i jako je stegnem.

− Mrzim ih... Imaš li cigaru ili ne? − strožije upitam na šta se ona štrecnu. Shvativši da je napravila bolnu grimasu, puštam je i ona sa šakom krene da trlja to mesto gde sam joj ostavila crvenilo. Nasmejala sam se, iako nije bilo zabavno. Krišom pušim već ravno dve godine. Cigare su mi pomogle da prebrodim svaku suzu I tugu koja me je zadesila u proteklih nekoliko godina. Zahvajuljući njima, osećam se moćno. Ljudi puše samo da bi bili prihvaćeni u društvu ili da pokažu da roditeljsko vaspitanje nije uticalo na njih. Krajne gnusno, odvratno i banalo. Gadim se sama sebi posle ovih reči. Pritisak mi se već podigao. Potpuno normalno, za mene. Posmatram učenike I profesore kako užurbano hodaju, valjda na časove, I gube se iza spoljnih vrata škole.

− Imam. − nakon teške i duge tišine, moja mala ptičica je progovorila. Bolje rečeno, viknula je na mene dok mi je bacala punu kutiju cigara u krilo. Drhvatim prstima desne ruke, uzimam kutiju, a moje vidno polje je sa čežnjom gledalo u paklicu, netaknutu, dok sam je otvarala. Osmeh mi se prostirao od uha do uha, ali me Andrijana i dalje popreko gledala.

− Ljubavi, šta ti... Pardon. Jesi li ljuta na nekoga? − umiljato joj se obraćam nečujno da me neko ne bi čuo i pomislio da volim žene.

− Ništa. − slegnem ramenima i lagano vadim jednu cigaretu iz Drine. Zatim, navučem rukave svoje sive dukserice do prstiju stavljajući cigaru među usne. Tražeći upaljač u džepu, opsujem I posle nekoliko sekundi, konačno sam ga našla, palim ga i prinosim cigari, štiteći plamen od vetra kako se ne bi ugasio. Čim se stvorio mali polukrug žara na vrhu, gasim upaljač i stavljam ga sa strane. Možda ponovo zatreba. Prvi dim odmah izbacim, a drugi ostavim nešto duže u ustima. Hladnoća koju konstatno osećam, polako je nestajala iz mog tela; ovo delovanje topline je razlog zašto pušim i to u malko većoj meri u zimskim i maglovitim danima nego leti.