OSLOBODI ME ( 1. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

1. POGLAVLJE

Moja bol je nešto što ne mogu da izbrišem ili odstranim. Svaki dan me podseća na ono što sam proživela i na ono što proživljavam. Teško mi je, ali... Ne mogu to nikome da kažem. Tuga i bes se u meni mešaju i polako izlaze na površinu. Izgubila sam dosta, no, ipak imam snage za dalje pobede, jer znam da postoji neko ko me može osloboditi od mene same i mojih strahova koji se gomilaju u čošku i čekaju pravi trenutak za napad. Ponekad imam osećaj da ono što želim i ono za šta čeznem stoji nedaleko od mene i posmatra me kao plen. Nadam se da on nije grabljivac i da me neće povrediti.

− O čemu li razmišljaš? − iz misli me prekinu Andrijana koja je hodala pored mene sa osmehom na licu.

−Ništa. Samo... Mislim. − stavljam ruke u džepove. Ona slegne ramenima.

− Hoćeš kod mene? Mama bi volela da te vidi. − zaustavim se.

− Ne znam, Anči. − nastavile smo dalje. Ćutala je nekoliko sekundi, a onda je opet progovorila.

− Molim te. Tek ću te videti u subotu ponovo. − ugrizla je donju usnu trepćući. Bila je preslatka.

− Dobro. − skočila je od sreće.

−Supeer. − poviče i uhvati me za ruku. Povukla me je i za tren oka našle smo se na stanici. Autobus je posle desetak minuta stao ispred nas. Smejući, ušle smo u autobus i dobile od vozača zbunjen pogled. Pokazale smo mu mesečne karte i hvatajući se za naslone sedišta došle do našeg praznog mesta.. Sela sam do prozora.

− Volim da se vozim autobusom. − kažem joj dok se nameštala.

− Zašto? − duboko izdahnem i nastavim sa pričom.

− Jednostavno je. Život brzo prolazi I niko ne iskoristi ono što on pruža. Vožnja je upravo dokaz da neke stvari ne traju večno...

− Lepo rečeno, Filozofu. Tako ću te od sada zvati. Dogovoreno? − iskreno sam joj se osmehnula. Filozof. Lepo zvuči. Neočekivani udarac u leđa me je naterao da se naglo okrenem.

− Nešto sam uradila? − odmahujem glavom vraćajući pogled na cestu. Ne mogu joj reći. Kida mi se duša na komade zbog tajni koje imam u sebi. Bojim se. Blage veze nemam da li će me posle prihvatiti ili odbaciti kao krpu.

***

− Hej. Stigle smo. − drmala me je. Kada li sam zaspala? Protrljala sam oči i pomoću naslona ustala. Uhvatila me je za šaku i povukla napolje. Da, počinje da me nervira.

− Andrijana, pusti me. Nemam dve godine, pa da me vučeš. − zaustavila se.

− Molim? − zatvorim očne kapke i nekako prozborim otvarajući vidno polje.

− Ne volim da me neko drži za ruku. Pusti me. − posluša me. Prekrstila je ruke na grudima i ispučila usne. Za najbolju drugaricu imam dete.

− Prestani! − okrenula se na peti i odmarširala od mene do kapije svoje kuće. Otvorila je kapiju pomičući se u stranu i pustila me je u dvorište. Znači nije toliko ljuta. Srednjim prstom je pozvonila. Sa druge strane, čulo se otključavanje. Žena srednjih godina, crne kose, smeđih očiju nam je otvorila vrata.

− Mama! − uzviknula je bacajući se u njen zagrljaj. Izdizala sam se na prste I spuštala zbog dosade jer su se bukvalno grlile kao da se nisu videle sto godina.

− Gospođo Jovanović. − kažem pružajući ruku. Ona se odmaknu od Andrijane i povuče me u zagrljaj. Toplina je prostrujala mojim telom što me je nateralo da je odgurnem od sebe.