OSLOBODI ME ( 1. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

8. POGLAVLJE

... Valerija...

− Aleksa I ja tebe volim. − potrčala sam ka njemu, ali njegov lik je polako nestajao iz mog vidokruga.

− Nemoj odustati. Čak I kada padneš, ustani I bori se, jer veruj mi, vredi. − poslao mi je poljubac I otišao, okrečući mi ledja. Zastala sam jer sam znala istinu. Ostavio me je da me ne bi povredio, a sa samim tim odlaskom već me je duboko povredio. Tačno u srce. Pustila sam ga unutra I sada ću da ispaštam. Zaslužila sam. I zato, treba da dobijem veću kaznu. Povređeno srce teško je izlečiti, ali ponos... Ponos se nikad ne može izlečiti.

Oblivena znojem, skočila sam iz kreveta. Opet isti san, isti glumci, samo ja drugačija. Stavila sam desnu šaku na čelo I povlačeći je na dole, obrisala ga. Odeća na meni je bila mokra, pa sam brzim koracima došla do ormana. Skinula sam onu odeću sa sebe i obukla drugu, komotniju. Siva trenerka i bela majica su mi bili malo veći nego obično, pa sam morala trenerku da zavežem sa maramom plave boje. Pogledala sam se u ogledalo i primetila sam da sam još više smršala. Ljubičasti podočnjaci su se nazirali ispod mojih očiju, a kosa svezana u nerurednu punđu. Otkud meni punđa? Sinoć je nisam imala. Sigurno ju je Marta napravila dok sam spavala.

Zatvaram vrata ormara i izlazim napolje. Tišina je vladala kućom. I nekako... Osećala sam se prazno... Silazim niz stepenice i zatićem Mikija i Martu zagrljene.

− Nadam se da ne smetam. − na moj glas, ustuknuli su jedno od drugog. Osmehnula sam im se.

− Ne. Ovaj... Mi smo... − priđem Mikiju.

− Budeš li je povredio, sanjaćeš me. − zapretila sam mu kažiprstom i napustila kuću. Kuda ideš? Ne znam ni sama. Čudno, zar ne? Gladna sam. I ja sam. Ali nemam novca da kupim nešto. Ovo je realnost, Glasiću. Moje ime je Lila. Otkud ti u mojoj glavi? Došla sam da ti pomognem. Oko čega? Oko ljubavi, naravno. Moraš ga pustiti unutra. Pati za tobom. Odakle ti ta misao? Pratila sam njegovo ponašanje u tvojoj blizini. Vidi, Lila, on... Nemoj se nastavljati sa mnom. Mrzim tvrdoglave ljude. Ja sam tu i htela ili ne htela, ja ću ti pomoći. O, Bože! Šta si ti? Moja savest? Tvoja duša. Moja duša? Tako je. Ja sam ratni duh mučenice. Mučenice? Aha.

Zastanem na pešačkom. Onda, ratni duše mučenice, pomozi mi da nađem posao. Gde? Nesvesno pokažem rukom na kafić. Sledeće godine punim 19 godina, a uskoro je kraj školske godine. I bliži mi se rođendan. Znaći, ako ti pomognem, popričaćeš sa Aleksom? Ok. Prihvatam uslov.

Prelazim pešaćki prelaz i upućujem se ka kafiću. Moj hod je bio nesiguran zbog nervoze koja se naglo pojavila u meni nakon što sam ušla u kafić i prišla devojci za šankom. Iskezim se i ona me pogleda.

− Zdravo! − radosno uzviknem stavljajući ruke na šank.

− Izvoli. − uljudno uzvrati.

− Da li ste našli radnicu? − uzela je čašu sa pulta i stavila je na policu.

− Ne. Zašto? Zainteresovana si? − klimnem glavom. Ona dozove nekog momka i on dođe nasmejan.

− Šta mogu učiniti za vas? − okrenula sam se. Nosio je iscepane farmerke, belu kosulju i kecelju oko struka. Kosa mu je bila sva loknasta i smeđe boje. Oči kestenjaste, a glas, piskav i skoro nepodnošljiv. Kao da je gej.

− Volela bih da... − prekinula me je.

−Hoće posao. Odvedi je kod Anđele. − prošao je rukom kroz kosu.

− Dobro. Ajde sa mnom. − krenuo je i ja sam ga pratila u stopu. Prolazili smo pored nekih slika i onda se naglo zaustavili u hodniku.

− Tamo, ona siva vrata. Kucni i uđi. Budi prirodna i komuniciraj. Voli pričalice. Tako sam ja dobio posao. − ostavio me je samu. Ni " hvala " nisam stigla da mu kažem. Poslušala sam i krećući prema tim vratima, blaga nelagoda me je spopala. Šta ti je? Ne znam. Kucnem na vrata dva puta i uđem bez poziva. Dve žene su sedele jedna naspram druge pričajući.