OSLOBODI ME ( 1. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

18. POGLAVLJE

 Do mog rođendana sam bila u bolnici. Najgori dani ikad. Radili su mi razne analize krvi, mokraće i skenirali su me od glave do pete. Aleksa je bio pored mene svo vreme. Njegova snaga i energija je dosta pomogla da se osećam bolje. Teško hodam zbog priklještenih pršljenova, ali sa vremenom će nestati i moći ću normalno da hodam i trćim. Trenutno, spremam se da idem Andrijaninoj kući. Marija će brinuti o meni.

Stojim pored bolničkog kreveta. Zakopčavam košulju, ali tiho kucanje me prekida. Okrećem glavu ka vratima.

− Napred! − kvaka se pomerila i vrata se otvoriše. Aleksa je ušao u sobu.

− Stigao sam! − šeretski mi je prilazio. Znam vrlo dobro taj pogled. Postao je predator, a ja plen.

− Hmm. Primetila sam. − uhvatio mi je kukove. Privukao me sebi i tako jako poljubio da sam izgubila tlo pod nogama. Šta mi je? Zaljubila si se. Lila! Tu si! Uvek.

− Dao bih sve da znam o čemu razmišljaš. − rekao mi je između poljubaca.

− Teško ćeš to saznati. − iskezim se pokazujući zube. Ugrizla sam donju usnu pomerivši se od njega. Desnom rukom hvatam torbu i spuštam je pored tela.

− Ja ću to poneti. − istrgao je torbu iz moje ruke i bacio je na leđa. Prevrnula sam očima.

− Nemoj me nervirati.

− Šta sam sad uradila? − pravim se nevina.

− Znaš vrlo dobro šta. Idemo. − uhvatio me je za šaku i vukući, izveo me napolje. Pratila sam ga u stopu dok smo izlazili kroz hodnik.

− Doviđenja, gospodine Kovačeviću! − doviknula mu je neka doktorka. Udarila sam ga šakom o leđa, a on se samo nasmejao.

− Doviđenja, Lena! − radosno joj je uzvratio.

− Ko je ona? − procedim osvrnuvši se ka toj devojci.

− Poznanica.

− Stvarno? Koga lažeš? − pustio me je i uzevši kljuć iz džepa, otključao auto. Prekrstila sam ruke na grudima i cupkajući desnom nogom, gledala u njega.

− Ideš li? − upita zabavljeno.

− Jok. Zvaću taksi. − podigao je prst u vazduh kao da se nečeg setio. Zatim je iz jakne, izvadio neki telefon i cinično mi ga pokazao.

− Sa čime, Valerija?

− Mamu ti poljubim. − prestanem da se durim i krenem ka kolima. Besno otvaram vrata i sedam za suvozačevo mesto jako zalupivši ih. Isto i Aleksa učini što mene ponovo natera da prevrnem očima.

− Prljavo igraš, mala. − namignuo mi je stavljajući kljuć u bravu. Upalio je auto, ubacio u brzinu i dodavši gas, uključio se u saobraćaj. Ja sam nervozno kršila prste misleći na Oliveru i Bogdana. Jesam li ja nju ubila?

− Aleksa....

− Hmm? − promrmljao je ne pomerajući vidno polje sa ceste.

− Ovaj... Jesam li ja ubila Oliveru? − zacerekao se.

− Eh da jesi, ali nisi. Ne boj se. Neću dozvoliti da ti se išta desi. Sada, zaveži taj pojas! − poslušala sam ga. Nežno sam počeškala bradu noktima nastavljajući da razmišljam o Oliveri i Bogdanu. Gde su oni? Zašto mi ništa ne priča? Sa tim mislima sam i zaspala.

GODINU DANA KASNIJE

Viši sud u Beogradu

− Vrhovni sud u Beogradu zaseda. Časni sudija Nevena Živković predsedava. Možete sesti. − svi prisutni su po naredbi, zauzeli svoja mesta I seli. Ja sam bila ispred sa advokatom koji je gledao u sudiju dok je udarala čekićem. Ruke su mi se znojile I nekoliko puta sam ih brisala o crne pantalone. Bela košulja, kratkih rukava mi je stojala kao salivena, ali ruke su bile pune ožiljaka od pada. Aleksa me je uhvatio za rame pošto je sedeo sa moje leve strane.