OSLOBODI ME ( 1. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

14. POGLAVLJE

...Aleksa...

Držao sam telefon u ruci razmišljajući o sledećim postupcima. Boban mi je doneo dobre vesti I ponosan sam na njega zbog toga. Sada treba naći pravi način ili evenutalno razlog, kako bih razgovarao sa Valerijom i ubedio je da tuži roditelje. Od početka mi to nije išlo i nadam se da će se karte malo promeniti.

Tok misli mi je preusmeren na vrata zbog jakog kucanja. Pročistio sam grlo i dubokim glasom rekao: „ Napred!" Moj otac je ušao u kabinet ljutitog lica. Šta li sam uradio? Prišao je mom stolu i bacivši novine, seo u fotelju.

− Objasni mi ovo. − procedio je kroz zube. Podigao sam novine ispred sebe. Počeo sam da čitam.

− Aleksa Kovačević, sin Milana Kovačevića, pre nekoliko dana je uhvaćen u društvu veoma privlačne brinete. Kako saznajemo iz pouzdanih izvora, u pitanju je Valerija Janković, kćerka Olivere i Bogdana Jankovića. Imali smo dug razgovor sa golupčićima... − podigao sam glavu.

− Aleksa, trenutno nam je najbitnije da spasimo Valeriju, kako znamo I umemo. Novinari nisu smeli da se umešaju u ovo.

− Naravno da nisu. Ispraviću to, oče, obećavam.

− Moraš da uvek imaš plan B, ako se plan A poremeti. Može da ti zatreba.

− Razumem. − složim se sa njim da ne bi više popovao.

− Aleksa, treba da paziš na svaki korak. Ja ne planiram da ti pomažem oko tih stvari. Odrastao si čovek. − spustio sam novine.

− Razumem te, oče. − procedim kroz zube.

− Verujem ti, nego došao sam iz drugih razloga... Bitnijih. − naglasio je zadnju reč.

− Pričaj.

− Moramo da ubrzamo proces. Isidora više ne može da čeka i želi svoju kćerku.

− Ok. Srediću. Danas ću da razgovaram sa njom. − klimnuo je glavom.

− Dobar si ti čovek, samo nemoj dozvoliti da te pokvare. − izvio sam usnu u polusmeh.

− Nikad.

... Valerija...

Stigla mi je poruka. Otključala sam telefon i otvorila poruku.

− Čekam te na mestu gde si me prvi put pobedila. A. − nepoznati pošaljilac, no prepostavila sam ko je to. Aleksa.

− Zašto bih to uradila? − otkucam odgovor i pošaljem. Posle nekoliko sekundi mi stiže nova poruka.

− Saznaćeš ako dođeš.

−Dobro, za pola sata.

Stavljam telefon u džep i istrćavam iz Anine sobe. Zaustavljam se na ulasku u trpezariju.

− Idem da kupim čokoladno mleko kod Tamare.

− Dobro! − odgovorila mi je teta Marija. Nastavljam da trčim sve dok ne dođem do pešačkog. Crveno je, a automobili brzo prolaze. Nervozno cupkam nogom. Prekrstim ruke na grudima ne primečujući auto kako staje pored pešačkog.

− Valerija! − okrenem se. Aleksa je sedeo u svom džipu u sivom odelu. Priđem autu i otvorivši vrata, uđem.

− Kako si? − upitam ga.

− Super. − dodao je gas ostavljajući ostale automobile u prašini.

− Hoćeš li da mi kažeš šta ti treba od mene? − pogledao je u mene na trenutak.