OSLOBODI ME ( 1. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

19. POGLAVLJE

...Valerija...

DAN MOJE MATURE, 4.jul 2017 10h ujutru

Nikad niste tako dobri, kao što vam kažu dok pobeđujete, ali nikad niste ni tako loši, kao što vam govore dok gubite. Sve je laž. Vi odlučujete da li ćete biti pobednik ili gubitnik. Ja sam izabrala ovo prvo. Pobedila sam svoje strahove i postala sam jača. Sudbina me nije štedela, ali evo me sad. Nova ja!

Stojim na bini I čekam diplomu zbog završetka srednje škole. Gimnaziju više neću viđati osim u prolazu. Nosim srebrnu haljinu sa tankim brtelama, kosa mi je podignuta u neurednu punđu, a starke koje sam nosila na nogama uopšte se nisu primećivale. Andrijana me je našminkala, I priznajem, šminka mi je odlično stojala. Izabrala je kombinaciju sivo-roze senke za oči, crni ajlajner I rozi karmin. Maskaru nisam stavila jer je ne volim. Direktor je stojao nasred bine sa mikrofonom ispred sebe. Podigao je rukom stalak.

− Došao je kraj I ove školske godine. Želim da se zahvalim svima koji su uspeli da prisustvuju ovoj svečanosti. A sada, gospođica Valerija Janković će da istupi I da pročita svoj oproštajni govor. Posle toga, sledi dodela diploma. Molim da jednim velikim aplauzom pozdravite našu Valeriju Janković! − gromoglasan aplauz se proširio salom. U prvom redu, ćim sam iskoračila napred, primetila sam Aleksu kako se smeši I uplakanu Isidoru. Teta Marija ju je grlila. Priđem mikrofonu I pročistim grlo spremajući govor. Otvaram fasciklu I krećem da čitam.

− Prvo želim da se zahvalim direktoru, profesorima, svima koji su ovde, a ponajviše mojoj najboljoj drugarici Andrijani. Život je film koji se snima bez probe I u kome igraš samo jednu ulogu, sve dok se kamere ne ugase. Zato treba iskoristiti ono najbolje od njega. Najlepše stvari ne vidimo očima nego osećamo srcem. Život je kratak I nemamo vremena da ga trošimo na odustajanje. Živim za trenutke koje ne možemo opisati rečima punim sreće I radosti. Svaka sekunda, svaki minut je važan za potpunu sreću koju stvaramo. Shvatam da sve što je život teži, ja postajem sve jača; pravi borac, puna razumevanja I saosećajnosti. Ne može sve u životu da bude lepo. Put kojim idemo, posut je trnjem. Moja borba je da ne skrenem sa tog puta I učinim nešto loše. Ljutim se ako pogrešim jer to što uradim, ne mogu da ispravim već samo malo ublažim. Znam da su, bar za mene, najbitniji ljubav I ta požrtvovanost, a ostale stvari su prolazne. Svi pričamo o prošlosti I budućnosti, ali gde je sadašnjost? Mislimo da nije bitna, no, jeste. Sadašnjost provodimo tako što razmišljamo o prošlosti, planirajući budućnost. To ne valja. Treba se potruditi da sada učinimo velike stvari po kojima će nas svi pamtiti. − zatvaram fasciklu I naklanjam se. Ljudi su ustajali sa svojim stolica i tapšali dok su neki zviždali. Direktor me je uhvatio za rame.

− Hvala Valerija! Divan rad! Osvojila si treće mesto za njega na konkursu? − klimnula sam glavom smejući se.

− Da, hvala Vama što ste mi dopustili da ga čitam. − vratila sam se među grupu učenika. Vukvoci su bili: Andrijana, Miša, Magdalena I Hana. Oni su prvi u redu za diplome I pohvalnice. Zatim, ja, Lazar, Luka, Mirko, Jovan, Jovana, Jelena, Tijana, Dunja, Dejan, Veljko I na kraju Željko. Još njih desetoro je ostalo, ali oni su samo primili diplome jer ne žele da idu na fakultet.

− Sada je vreme za dodelu diploma. Đak generacije 2013/2017 godine je Andrijana Jovanović! − Andrijana je hodala prema njemu. Pedagod škole, Snežana Velisavljević, dala je direktoru škole Vukovu diplomu, svedočanstvo I tri knjige. Stala je pored njega I uzela diplome. Fotograf ih je slikao kao što je mene malopre.

− Najbolja škola ikada, moram priznati! Želim svima sreću, pogotovo profesorki Nataši Glavonjić! Profesorko, voli vas vaša Andrijana! − tapšali su, a ja sam plakala od radosti. Moja mala devojčica je porasla I uskoro upisuje Medicinski fakultet. Još troje učenika je dobilo diplome, a onda, došao je red na mene. Direktor se smejao u mom pravcu, a ja sam čekala trenutak kada ću da se onesvestim.

− Jedna naša učenica, sigurno znate ko je to, ipak je bila u novinama, je bila zlostavljana od strane svojih roditelja... Sada, gledate u jednu zrelu devojku... Valerija istupi da primiš diplomu I svedočanstvo. − nisam prestajala da plačem. Ljudi su bili tihi, no, kada sam preuzela diplomu I svedočanstvo, svi su vikali... Podržavali su me, verovali da ću postati bolja I evo me! Zahvaljujući njima, postala sam neko sasvim drugi.

***

Svećanost se završila u 13h. Stojala sam kod izlaza sa Aleksom. Isidora nam se kasnije pridružila. Uhvatile smo Aleksu pod ruku I zajedno sa njim, izašle van. Smejali smo se šalama koje je Aleksa prićao.

− Deco, ja idem ovamo. − pokazala je prstom u desnu stranu.

− Drago mi je da si uspela doći, Isidora. − pružila sam joj ruku, ali me je ona povukla u zagrljaj.

− Slobodno me zovi mama, ja se ne ljutim. − nesigurno se odmaknem od nje.

− Nisam spremna... Još uvek... − izdahnem. Ona se pozdravi sa Aleksom I krenu ka autu.

− Doviđenja, Isidora! − viknem, ona se okrenu I mahnu mi. Potom uđe u auto I ode.

− Kuda ćemo mi? − upitao me je. Podižem glavu susrećajući se sa njegovim predivnim sivkasto-plavim očima.

− Kod tebe. − izgovorim u jednom dahu. Namršti čelo razmišljajući.

− Zašto?

− Reći ću ti kad dođemo. − izvadi kljuć iz džepa I otkljuća vrata. Uđosmo u auto I on stavi kljuć u bravu. Ubacio je u brzinu I dodavši gas, ukljućio se u saobraćaj. Pojačao je muziku dok smo se vozili ka njegovom stan.

− Donesi cvet iz rajske bašte izbaci te zvezde iz svoje mašte pokloni mi taj pogled sto ga kriješ moje srce je mrtvo, al' tvoje nije. Još većeras hoću da te vidim golu. Alkohol i droga, gubimo kontrolu jos većeras svoje telo meni pruži sutra ne postoji, svet se ovde ruši... − tiho je pevušio reči pesme. Ovo će biti teže nego što sam mislila.

Zaustavili smo se ispred zgrade. Ja sam otkopčala pojas otvarajući vrata. Izašla sam van sa torbicom u ruci. Aleksa me je pratio u stopu dok sam hodala. Zaključao je auto pomoću gumba na ulasku u zgradu. Njegov stan je bio na trećem spratu. Ušli smo u lift I on je pritisnuo dugme... Vrata su se zatvorila. Šta sad?