OSLOBODI ME ( 1. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

3. POGLAVLJE

...Valerija...

Stojim pred njenim vratima kao neka budala pitajući se da li pravim grešku. Znam da nisam trebala da dolazim, ali bilo je jaće od mene. Ja nju bez obzira na sve, volim I ona mene jer sam njen anđeo čuvar sa dušom đavola.

Konačno skupim hrabrosti I pozvonim. Vrata mi otvori Gospođa Jovanović smešeći se od uha do uha. Nekako uzvratim osmeh I pročistim grlo.

− Andrijana je tu?

− Jeste. Uđi. − pomerila se u stranu I ja sam ušla gledajući u nju. Osetim težinu na sebi I kad malo bolje se zagledam, Andrijana mi je skočila u zagrljaj I grlila me.

− Stigla si. − kaže puštajuči me iz zagrljaja. Povuče me za ruku uputivši se ka stepenicama. Na pola do vrha, zastala je I okrenula se prema meni.

− Šta? − nevino se osmehne što je značilo samo jedno. Plaši se tvoje reakcije, Valerija. Krenem nešto da izustim, ali reči ne izlaze. Ona shvati to kao da i trčeći me uvukla u svoju sobu I bacila na krevet.

Koliko ima snage u ovom devojci.

− E ovako − spojila je dlanove − Ja sam našla šta ću da obućem, a ti izaberi šta hoćeš iz ormana. − ustanem I priđem ormanu otvarajući levo krilo. Sve haljine do haljine. To ne nosim. Otvorim drugo krilo I bingo. Njena crna trenerka sa crnom majicom. Vadim ih iz ormara I stavljam ih na krevet. Zbunjeno prati svaki moj pokret. Stanem I stavim ruke na kukove.

− Molim? − povišenim tonom izgovorim. Štrecnula se.

− To ćeš obući? − uzela je u desnu ruku haljinu, a u drugu donji veš.

− Hoće li to nekome smetati? − laganim hodom uputila se ka kupatilu.

−Ne. − zalupila je vratima. Skinula sam onu odeću sa sebe. Primetila sam zavoj oko mojih grudi I stomaka. Dotakla sam leđa I začudo, nije me zabolelo. Izgleda da je Andrijana bila vredna. Nije ona. Gadi se na krv I ispitivala bi me u vezi toga.

Nikad nećeš biti normalna? Znaš to valjda? Znam, ne moraš me podsećati. Oblačim njenu trenerku i prilazim ogledalu. Lepa si. Ovo nije lepota. Ovo je maska.

***

− Andrijana! Devojko, dva sata si u kupatilo! Izlazi već jednom. − vičem dok navlačim duksericu preko majice. Kada začujem otvaranje vrata, pogledam u pravcu odakle je taj zvuk došao I ono što vidim, natera me da otvorim usta.

− Sranje. − tiho izustim odmeravajući Andrijanu. Mini haljina, veliki dekolte, štikle sigurno imaju 15cm, ali ne, njoj izgleda nije bitno što se obukla kao prostituka jer se smeje.

− I šta misliš? − zatvorim usta pučeći usne.

− Iskreno? − prozborim na šta mi ona pošalje ubilački pogled.

− Naravno. − stavlja ruke na kukove čekajući moj odgovor.

− Previše. − šakom napravim krug ispred očiju.

− Čega? − znatiželjno upita zavrtevši se.

− Svega? − nesigurno kažem.

− Valerija, svi ovo danas nose. Ja neću biti izuzetak. − priđem joj I hvatam je za ramena.

-Znam, Anči, ali valja biti drugačiji.. Dosadno je ono što se ne izdvaja.- saginje glavu ka podu.

− Ako hoćeš, presvućiću se. − negiram glavom terajući je da podigne pogled.

− Ne. Birala si tu odeću, sigurno sa nekim razlogom, a ja ne želim biti ta koja će pokvariti nešto. − iskreno se nasmeje.

− Jeste. Idemo? − spuštam ruke I prilazim komodi. Uzimam ključeve.