OSLOBODI ME ( 1. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

6. POGLAVLJE

Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to skriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži. Nekad ne želimo da to priznamo bez obzira što bi nam bilo lakše. Istinu je lako izvrnuti, ali teško ispraviti laž.

Andrijana je posle nekoliko dana izašla iz bolnice. Osećala se bolje, pa sam se I ja osećala još bolje zbog toga. I življe, naravno. Njena majka je organizovala zabavu povodom njenog dolaska kući I odmah vratila stara pravila. Zakačila ih je u dnevnoj sobi pored Ančine I moje slike.

− Ovo je smešno, mama. − bunila se Andrijana što je mene nateralo da skrivam osmeh ispod šake.

− Nije smešno nego pametno. Budeš li prekršila bilo koje pravilo, ni Bog ti neće pomoći. − besno je udarila desnom nogom o pod mršteći se. Prekrstila je ruke na grudima. Taj trenutak će mi zauvek ostati u sećanju kao najbolja uspomena. Počela sam da se smejem I od velike doze smeha, spotakla sam se od tepih I padajući na fotelju, gledala u njih dve. Andrijana se okrenula ka meni.

− Ćurko. − prestala sam sa mojim idiotskim ponašanjem.

− Bananice, mama ti je u pravu. Gospođo Jovanović, ja ću je čuvati. − ustala sam sa fotelje prilazeći zidu gde su bila okačena pravila.

− Pročitaj naglas, Valerija. Da ih Andrijana dobro čuje. − podigla je levu obrvu.

− Dobro. Prvo pravilo... Nema izlaženja iz kuće bez pitanja... Drugo pravilo... Svaka greška biće kažnjavana učenjem I džeparcem, što znaći da neće biti džeparca ukoliko se neko pravilo prekrši... − Ovo su I tebi radili roditelji? Ćuti sad!

− Nastavi. − prekinu me Ana u mojem razmišljanju.

− Treće... Ocene u školi moraš da se popraviš kako znaš I umeš.

− Ali mama... − razočarano je uzviknula.

− Nema " ali "! Od sad pa ubuduće je tako. Dalje.

− Ćetvrto... Izlasci sa momcima su ZABRANJENI! − naglasila sam ovu zadnju reč.

− Šta? Stvarno?! Kazaću ocu za ovo. − teta Marija je stavila ruke na kukove.

-Da, da. Nastavi.

− Peto... Sa Valerijom se možeš družiti pre I posle školi, I naravno, kod nas kući... Pravila smislila Marija Jovanović, a potvrdio Nedeljko Jovanović. − slegla sam ramenima okrećući se.

− Zvala si tatu? − Počinje zabava.

− Da. Rekla sam mu od A do Š šta se desilo I on se složio sa mnom.

− Mama, ti stvarno hoćeš da ja zaratim sa tobom? − cinički se iskezila Marija.

− Dušice, već si zaratila sa mnom kad si otišla u taj VJ ili kako se već zove, klub. Ovo je samo mera predstrožnosti da to ne uradiš opet. − Ana joj je namignula.

− Mamice, Valerija je kriva. Zahvaljujući njoj, mi smo otišle u taj klub.

− Nećeš svoju krivicu svaliti na nju. Otac I ja te nismo tako vaspitali. − mahnula nam je izlazeći iz dnevne sobe.

− Kako god. Odoh da spavam!

− Sutra ideš u školu!- doviknula joj je dok se Ana pela uz stepenice.

− Sedi, Valeri. Da li si gladna? − uradila sam kako mi je rekla. Trosed na koji sam sela, bio je maslinaste boje. Njegova udobnost me je mnogo izenadila zbog čega sam samo klimnula glavom kao odgovor na njeno pitanje. Izgubila mi se iz vida.

Osmotrila sam prostoriju. Dva prozora su bila sa moje desne strane; nisu imali zavese na sebi, već samo roletne koje su bile do pola navučene. Naspram mene nalazile su se dve fotelje, spojene da budu kao jedna; mislim da je ovo bila gospodina Jovanovića ideja. Okrugao stakleni stočić na kome je bila puna vaza cveća stojao je nadomak mene. Dočarao je prostoriju. Iza su se nalazile slike I diplome. Neke su bile moje, neke Anine. S time se hvalila njena majka. Ovde sam bila prihvaćena, ovakva kakva sam I godio mi je taj osećaj.

− Evo da se najedeš.- poslužaonik je nosila ispred svojih očiju. Tanjir pun sendvića se u sekundi našao ispred mene.

− Mmmm. Lepo miriše. − pomaknula sam se malo u stranu I ona se našla pored mene.

− Valerija, znam šta proživljavaš sa Oliverom I Bogdanom. Treba da ispričaš nekome. Socijalnom radniku ili školskom psihijatru. Veruj mi, pomoći će ti.

− Ne mogu. − Nemoj da si pisnula! Ubiće te!

− Razlog? Oslobodila bi se njih.

− Nemam gde da odem.

− Kako nemaš? A mi? Nedeljko te obožava I ja te volim. − nervozno sam kršila prste. Kapljice znoja su se pojavljivale na mom čelu.

− Hvala Vam za sve... Pomogli ste mi dosta, ugostili ste me, no, ja to ne mogu. Nisam hrabra. − uhvatila me je za zglob.

− Jesi, Valerija. Izgradila si nasipe od hrabrosti da bi zaustavila poplavu straha. − U pravu je. Zaboravi sve moje izgovorene reči.

− Ono što te ne ubije, čini te jačom.

− Dokle ćeš da trpiš? Dok to stvarno ne urade?! Čega se plašiš?! − Kaži joj! Imaš šansu! Zatvorila sam oči.

− Da mi ne poveruju. − one suze koje su se utopile u mojim očima, konačno su izašle na videlo. Klizile su niz obraze, zaustavljajući se na ispucalim usnama I padale su na zemlju poput jake kiše. Deo mene je umro davno, ali drugi deo se nastavlja boriti. Za slobodu, za nadu, za sreću, za ljubav, za oproštaj...