OSLOBODI ME ( 1. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

7. POGLAVLJE

Ono što je suđeno, čovek nikada ne može izgubiti. Čak I kada ga tera od sebe, vraća mu se. Još jače, još sposobnije, još hrabrije. Ja sam prokleta. Oterala sam sve dobre ljude, a one loše, sam ostavila da bi me podsećali da nisam zaslužila da živim. Nekad je teško napraviti korak, I održati ga u tempu. Tada dođe vreme na pravu kaznu... Na iskušenje pred mračnim, neprelaznim jazom koji je godinama , polagano I nesvesno, sam kopao. Napred ne može, natrag, nema kud. Reči su izmaglile, suze ne pomažu. Nema nikoga da ti pomogne. Bezuspešno pokušavaš da prođeš, da nastaviš, ali neka sila ti ne da. Brani ti da ideš. Želi da ostaneš pored nje, zauvek.

− Valerija? Odlutala si. − trgla me je.

− Da, idem. Čučemo se I hvala na sendvićima. − ustala sam I brzim koracima izašla napolje. Zalupila sam vratima naslanjujući se o njih, promišljala o svemu. Da li treba da ih prijavim ili da ih ostavim sudbini? Kopka me njena briga. Da li je u pravu? Za njih? Ma znaš da jeste. Zašto se dvoumiš? Na tvom mestu, otišla bih u policiju I priznala sve. U pravu si, no, šta će posle biti sa njima? Završiće u zatvoru. Možda 15-20 godina, evenutualno, 25. Ne. Glupa si! Previše si glupa za moj ukus! Pomiri se sa tim. Nisam takva osoba. Postavi sebi pitanje: „Moj život ili njihov?"

Pomerila sam se od vrata I trčeći, stigla do kapije. Bila je otvorena, pa sam samo prošla kroz nju. Šake sam stavila u džepove jer sam osetila hladnoću. Nešto će se desiti. Idi do Alekse. Zastala sam. Aleksa? Na njega sam zaboravila. Ići ću kod njega. Neki drugi put.

Nastavila sam da hodam. Do "moje" kuće nema ni pola sata. Prolazila sam pored ljudi. Obraćali su pažnju na mene. Bolje rečeno, prezirno su me gledali, došaputavali, a onda pomen imena mojih roditelja, slomio mi je srce.

− Kakvo im je ovo dete? Ko zna gde su ga Olivera I Bogdan našli. Obukla se u crninu, k′o da joj je neko umro. Oni onako dobri dobiše ovu budalu. − nove suze su pretile da izađu. Osuđivali su me. Bili su poput mene. Koliko učenika je patilo u Gimnaziji zbog Valerije Janković. Ne zaslužujem to ime. Valerija znači: vešta, atraktivna, jaka, ležerna, racionalna... Sve što ja nisam... I boli, I ubija me u pojam... Slaba sam, ne umem da se borim za sebe I izgubiću se. Promašiću pravi put, osim, ako ga već nisam promašila.

Stojim pred ulaznim vratima. Vadim ruke iz đepovima I ne razmišljam trezveno. Dolazim im pred noge I sigurno će ubiti Boga u meni. Ne preteruj možda će im biti drago što te vidi. Haha. Dobra fora. Pomačinjem prst I prislanjam ga dugmetu. Pritiskam ga.

− Kuća Janković.

− Marta, ja sam. Otvori mi vrata.

− Rija! Oh! Divno te je čuti! − zvonce se oglasilo. Uhvatila sam kvaku I povukla je nadole. Vrata se širom otvoriše I ja uđoh u hodnik.

− O moja beba! − sa raširenim rukama, priđe mi ona. Debeljuškasta starica posedele kose I prelepih zelenih očiju.

− Marta! − zagrlile smo se. Nežno mi je gladila kosu I još više sam je privukla sebi, u tkz. medveđi zagrljaj.

− Da te vidim. − odmakla me je od sebe hvatajući me za obraze.

− Marta, molim te... Umorna sam... − maknula je prste sa mog lica.

− Idi, odmaraj. Nisu tu. Otišli su u Nemačku. Miki I ja smo jedva čekali da dođeš. On je otišao u prodavnicu.

− Marta, on te voli. Zar je moguće da si toliko slepa?- zacrvenela se

− Volim I ja njega. − spojila je naše dlanove.

− Pa, zašto... − podigla je kažiprst ispred mojih očiju.

− Dete, prestara sam da bih mislila na... − prekinem je.

− Nije tačno. Čovek nikad nije star za ljubav.

− Onda šta ti čekaš? Pismenu molbu? − nabrala sam čelo.

− A?

− Videla sam ga I iskreno, pravi je komad. − izbečila sam se.

− Koga? − Bože pomozi ovoj jadnoj devojci.

− Aleksu. Razgovarala sam sa njim. − ponosito je rekla namignuvši mi.

− Dolazio je? Ovde? − promucah.

− Da. Tvoja majka ga je dočekala. Pitao je za tebe. − Nasmej se!

− I?

− Ništa. Nisam čula razgovor. Ove uši nisu dobre kao u mladosti. Ostarile su poput tvoje Marte. Idi sad I poigraj se sa maštom. − zahvalim joj se I otrčim u svoju sobu. U dva koraka nađem se ispred kreveta I okrećući se na peti, bacim se na njega. Osmeh mi je titrao na licu. Zagrzila sam donju usnu uzimajući jastuk. Stavila sam ga ispod glavi. Dozvolila sam sebi da posle dugo vremena, zaspim I uživam u snovima gde ću videti njega.

... Aleksa...

− Dođavola! Nema je nigde. − bacam praznu čašu sa stola I čudno. Nije se razbila.

− Sine, prestani da brineš! − protrljao sam slepoočnice.

− Nema je! Kako da ne brinem?! − zvuk mobitela je odzvanjao prostorijom. Milan je izvadio iPhone 6 iz džepa I javio se.

− Novosti? − uključio je spikerfon.

− Vratila se kući. − odgovorio je glas sa druge strane.

− Pričaj!

− Roditelji joj nisu tu. Marta je u kući, a Miki je u prodavnici.

− Ona?

−U sobi. Spava.

− Stojane! Je l' srećna? − Milan je prevrnuo očima.

− Prelepa je k′o anđeo. Mislim da sanja erotske snove o tebi. − stavio je pesnicu pod bradu.

− Stojane, preporučujem od srca da se ne pojavljuješ Aleksi na oči. Ubiće te. − moj otac I crni humor ne idu zajedno.

− Dobro, striko. Tvoja želja će biti uslišena. − spustio je slušalicu vraćajući telefon u džep.

−Zaljubljen si.

− Po čemu si to otkrio? − stavio je ruke na radni sto.

− Takav sam ja bio kad sam upoznao Katarinu.

− Mamu? Ne pričaš mnogo o njoj. − uzeo je olovku u prste I igrao se sa njom.

− Izgubio sam je. Ne dozvoli sebi da izgubiš Valeriju. Ona je dragocena.

− Apsolutno sam siguran da ću uspeti da je zadržim. − ispustio je olovku na pod.

− Prvo da završimo posao. Sada... Gde smo stali? − nasmejao sam se streljajući ga pogledom. Ustao sam zakopčavajući dugme na sakou I obišavši sto, zastao naspram oca.

− Isidora. − izdahnuo sam posmatrajući reakciju svog oca.