OSLOBODI ME ( 1. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

17. POGLAVLJE

...Valerija...

Prvo što su mi oči ugledale bila je jarka, bela svetlost. Trepnula sam nekoliko puta shvatajući da se nalazim u nepoznatoj sobi. Oslanjajući se na ruke, pridigla sam se teško podižući glavu. Umor je vladao mojim telom I pitala sam se da li ću izdržati ili ću se srušiti nazad u krevet. Uradiću ovo drugo.

Pala sam ponovo u krevet bez snage. Pogled mi je bio uperen u vrata koja su se naglo otvorila.

− Oh. Probudila si se. Ćao, Valerija. Ja sam Lela. Ako me razumeš, klimni glavom. − nesvesno, uradila sam ono što je tražila.

− Gde sam ja? − nekako su reči izašle iz mene. Ona je prišla mom krevetu I pomazila me po čelu.

− U bolnici, dušo. − kada mi se njen lik jasno ukazao, shvatila sam da je to žena kratke, smeđe kose sa ponekom sedom, ali njen glas mi je bio poznat.

− Šta radim ovde? − blago sam protresla glavu koja je iz nekog razloga bila preteška.

− Ne mogu da ti kažem dok si u polusvesnom stanju. − coknula sam jezikom.

− Ja sam veoma, veoma, svesna... − isprekidano sam pričala.

− Da, dušice, jesi. Odmaraj sada. Posle će doći neko da te vidi.

− Ko? − uhvatila je jorgan prstima I povukla ga ka mojim grudima.

− Jedan divan mladić. − iskezila sam se.

− Moj Aleksa... − prošaputam.

− Valjda se tako zove. Doći će posle, obećavam. − ponovo sam sklopila okice tonući u beskrajnu tamu.

***

Trćim kroz šumu u kratkoj, beloj haljini bez rukava. Moja duga kosa je lepršala na vetru čineći od mene nekakvu balerinu koja je tek uspela da raširi svoja krila I poleti u nove pobede. Krajićkom oka, posmatrala sam drveće. Moj put je bio prošaran laticama ruža I u potpunosti sam se prepustila osećaju. Godio mi je. Onda sam se naglo

zaustavila. Malo mi je falilo da padnem u provaliju. Strah I strepnja je zamenila osmeh dok me je muški glas dozivao ka sebi.

− Valerija... Ajde, budi se, uspavana lepotice. − taj tihi šapat mi je prijao ušima. Okrećem se na peti šireći ruke. Bacam se u provaliju.

Naglo sam otvorila očne kapke. Prvo sam osmotrila celu prostoriju, I onda, posle nekoliko sekundi, shvatila sam da je Aleksa tu. On me je probudio iz dubokog sna. Osmehnula sam se.

− Poštujem žene koje se smeju u inat životu, bolu i sudbini. Žene koje preziru žaljenje, a žive za divljenje. − uhvatio je moju šaku svojom. Blago ju je stegao.

− Molim?

− Moram te poljubiti. − podigla sam levu obrvu.

− Šta? − I dalje sam u šoku.

− Moram te poljubiti. − ponavlja, a ovoga puta, to je očajnička molba − Molim te, Valerija. Bojim se da je ovo san I da ću se uskoro probuditi. Bez tebe... − nisam ni stigla da mu odgovorim, a on je već spustio njegove tople usne na moje. Tako su bile zavodljive I nežne da sam ga desnom rukom uhvatila iza glave I povukla ka sebi. Premestio se na krevet tražeći bolji položaj zbog mojih nogu.

Zadihano se odmaknuo od mene. Spojio nam je čela grizući donju usnicu.

− Stvarna si.

− Još uvek. − uzbuđeno sam disala. Prvi put da sam okusila ovakve usne. Nikad ne bi dosadile za ljubljenje I da, priznajem, još bih ih ljubila.

− Uplašio sam se.

− Razlog? − obujmio mi je lice svojim ogromnim šakama.

− Strah da ću te izgubiti rastao je svakom sekundom. Ubio bih se da nisi preživela.

− Kako romantićno. Priznao si da me voliš na groblju. Slatkišu, ovo je mačji kašalj za mene. − odmakao me je od sebe.

− Šališ se, znači u redu si.

− Ništa mene ne može da slomi osim Boga I tebe... − promrmljam znajući da me je ipak čuo.

− Okej, to mi je dovoljno da znam. Bebo, pusti da uživam još malčice. − nagnuo se I još jedanput, priljubio slatke usne na moje.