OSLOBODI ME ( 1. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

10. POGLAVLJE

... Valerija...

Ali, svakome je potreban neko... Neko, ko će mu ulepšati dan sa svojom pojavom... Neko, ko će mu biti uvek tu za njega... Neko, ko će te voleti bez obzira šta si doživeo u prošlosti I koliko to ima uticaja na tebe.

Moji roditelji se još uvek nisu vratili sa putovanja. Ovaj put, nisam uspela da saznam gde su otišli. Marta nije planirala da mi kaže, no, Miki je pokušavao da je ubedi, ali bezuspešno. Nadam se da se nikad neće vratiti.

Kada sam sinoć došla kući, nisam imala apetita za jelo, pa sam pokunjeno, otišla u sobu, zakljućala vrata I legla u krevet. Umor me je savladao, I posle nekoliko minuta, zaspala sam kao beba. Ujutru sam ustala rano I spremila se za školu. Telefon mi je zavibrirao I po navici, uzela ga u desnu ruku I otključala. Andrijana me je poslala poruku.

− Hejj, Filozofe, čekam te u školi. Nemoj kasniti.

− Ok. Čekaj me kod naše klupe. − iskucam I pošaljem joj. Ubacim telefon u džep, uzmem ranac I priđem vratima. Otkljućam ih I izađem napolje. Trčeći, siđem niz stepenice I zaletim se ka vratima. Ona se naglo otvoriše I ja stajem. Moja majka I otac sa osmesima na licu, ušli su u hodnik. Podigla je pogled ka meni I odmerila me.

− O, tu si. Taman da te upoznamo sa nekim. − Sa nekim? Valerija, o čemu oni pričaju?

− Sa kim? − prekrstim ruke, cupkajući nogom, dok gledam pravo u nju.

− Sa Hanom. − Ko je Hana?

− Ko je Hana? − postavim pitanje na šta otac uvede malu plavokosu devojčicu unutra.. Nosila je medvediča u ruci I radosno se osmehivala.

− Tvoja sestra. − progutam knedlu I zakoračim unazad spuštenih ruku.

− Moja sestra? − zbunjeno upitam.

− Tvoja sestra. Usvojili smo je. − priđem im spremajući se da im saspem sve u lice.

− Sestra?! Doveli ste je ovde da je maltretirate I tučete?! Preda mnom?! Dokle ste spremni da idete u svojim namerama da me povredite?! − Hana se sakrila iza mame.

− Valerija, kakve su to laži?! Šta pričaš to?! − izdrala se na mene.

− Laži?! Ženo, si ti normalna?! − iza njih se pomolila glavica starije žene. Mama je ućutala.

− Gospođo Janković, da li je sve u redu? Čula sam da se derete.

− Jeste, gospođo Milović, kćerka mi je nešto rekla, pa sam se iznervirala. − frknem na njih dvoje I prođem između njih. Izlazim napolje gledajući ispred sebe. Valerija, smiri se. Možda su se promenili. Vuk menja dlaku, ali ćud nikada.

Podignem ruku I zaustavim taksi. Stane ispred mene I ja uđem u njega zalupivši vratima.

− Nemanjina 28. − izgovorim I on krenu. Moram dobro da razmislim da li ću otići odavde.

***

− Ne verujem ti. Kaži mi da me lažeš, Valeri. − išle smo zajedno ka kabinetu biologije.

− Kad sam te ja slagala, Ana? − uđemo u učionicu I zauzemo naša mesta. Posle nekoliko minuta, profesorka Magdalena Prpić, I pogleda u mene.

− Dobar dan, razrede! Andrijana I Valerija su tu. Kako ste devojke? Čula sam za nesreću, Andrijana.

− Pa, profesorka, znate...- sela je u svoju klupu koja je nalazila ispred table.

− Ispljuni slobodno. Nismo stranci.