OSLOBODI ME ( 1. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

4. POGLAVLJE

... Valerija...

Sedim pored Aninog kreveta sa njenom šakom u mojoj. Trenutno, bol koji osećam u sebi je toliko jaka da ne znam ni sama kako da ga izbacim. Suze teku niz obraze kao kišna godina I završavaju se na podu praveći malu lokvu bare. Zar ovo treba da je život? Moj strah da je izgubim još uvek je prisutan I mislim da neće još uvek izbledeti. Imala sam lak zadatak I nisam uspela da ga ispunim. Izneverila sam sebe I nju.

− Gospođice, da li ste dobro? − okrećem glavu ka medicinskoj sestri. Oči su mi krvave jer sam celu noć plakala zbog nje.

− Da. − obrišem nos ustajući sa fotelje.

−Morate da izađete. Treba da je pregledamo. − uhvatila me je za rame.

− Ne brini se. Biće ona dobro I za to si ti zaslužna. − klimnem glavom I izađem iz prostorije. Kud sad?Koga da ubijem za ovo? Znaš li ti nešto? Da odem kod Alekse I priznam poraz? Ili ga ubijem od batina k'o vola u kupusu? Da, ovo drugo.

Pritiskam dugme na liftu lupkajući nogom. Posle dva minuta, konačno je došao. Ulazim u njega I pritiskam prizemlje. Naslanjam se o zid stavljajući ruku na usta. Potiskujem jecaj koji je pretio da izađe na površinu. Ja sam baksuz. To je činjenica. A ovaj lift kida mi živac!

Čuo se gong. Lift se otvorio I brzo sam istrčala iz njega. Izašla sam na hladan vazduh. Vetar mi je mrsio kosu do auta. Otvarajući vrata, osvrnula sam se oko sebe, a zatim ušla. Nespretno sam ga upalila, ubacila u brzinu I dala gas. Nestala sam sa parkinga.

Uključio se radio. Na brzinu sam ga pojačala I uživala u pesmi. Ovo je Anina omiljena pesma. Zatim, pevušila sam uz nju.

− Jer moj je život, večito padanje. Kad zbrojim poraze ništa ne ostane. Samo još vučem navike, sve na tome ostane... − ah, Ana, ah... Trebala sam da budem uz tebe I da te sprečim da piješ. Kako sam mogla biti tako glupa?!

***

Zaustavljam se na prilazu njegovog kluba. Isključujem auto I besno izlazim napolje. Dva tipa su me dočekala " raširenih ruku".

− Klub je zatvoren. − glasno I jasno je rekao desni.

− Boli me uvo! Došla sam kod tvog gazde. Možeš li da me pustiš? − pogledali su se.

− Lozinka? − stegla sam zube primačući mu se. Podigla sam koleno I udarila ga u nezgodno mesto. Sagnuo se hvatajući se za to mesto.

− Hoćeš I ti? − pomerio se I ja sam prošla pored njega.

− Aleksa?! Dovuci ovamo zadnjicu da ja ne bih došla po nju! − opojan miris proširio se klubom. I kao neko božansko biće, ušetao je sa šakama u džepovima. Progutala sam ogromnu knedlu.

− Zvala si me? − seo je na sto stavljajući jednu ruku na desno koleno, a drugu na levo.

− Šta si mi uradio drugarici, gade jedan?! − u dva koraka, našla sam se ispred njega.

− Preblizu si. − zbunjeno sam ga pogledala.

− Molim? − šmekerski se nasmejao.

− Ništa. Nešto si rekla? − uhvatila sam ga za kragnu.

− Šta si joj uradio?! Hoću odgovor!

− Nisam ništa, kunem se!

− Pa znači, ona je bez razloga završila u bolnici?! − izderem se najjače što sam mogla.

− Smiri se prvo I reci mi o čemu je reć. − spustila sam ruke odmačući se. Pridržala sam se za sto.

− Ostavi po strani to tvoje neznanje da ne bi platio za njega! Neko je pokušao da ubije Anu u tvom klubu, u onom tamo separeu! − pokažem prstom da bih dočarala što bolje ovu trenutnu situaciju.

− Tvojoj drugarici nisam uradio apsolutno ništa. Ako treba, proveriću sigurnosne kamere da potvrdim moje reči. Dogvoreno? − prekrstila sam ruke.

− Može. − odgurnuo se od stola. Slućajno sam pogledala u njegovu zadnjicu I tu mi se pogled zaustavio sve dok se nije izgubio iza nekih vrata. Trgni se, Valerija! Imaš bitnijeg posla. U pravu si.

***/

Ravno 15 minuta ga nije bilo I moje strpljenje je polako bledelo. Gde li je? Da nije pobegao? Pa I ne bi mu bio prvi put. Prava kukavica.

− Stigao sam. − bacim ruke u vazduh.

− Konačno. − izgovorim prilazeći mu. Stavio je lap-top na sredinu stola naslanjajući se podlakticom. Silovaću ga ovde. Bukvalno, balavim nad njim.

− Kamere su bile uključene celu noć. Sada ćeš da uvidiš svoju grešku I naravno, očekujem izvinjenje.

− Samo sanjaj. − prekrstim ruke. Pritisnuo je neki video. Dve sekunde mu je trebalo da se učita.

− Evo Andrijane. − pokazao je prstom.

− Je l' to Helena? − primaknem se bliže.

− Da. Andrijana razgovara sa Sašom. Helena seda do nje... − zamišljenost mu lepo stoji, moram priznati.

− Juhu, ljubavi, stigla sam. − Aleksa nije obraćao pažnju na nju. Godilo mi je. Nekako sam se osećala bitnijom od nje.

− Kad već pričamo o đavolu. − nastavljam da zurim u ekran I najednom, sve koze su mi bile na broju. Ta kučka!

− Valerija... − posmatram je ispod oka praveći pesnice. Helena je stala predosečajući da nešto nije u redu.

− TI! − zaletim se I obaljujem je na zemlju. Jedna noga se nalazila pored boka, a I druga. Nije mogla da se pomeri. Počinjem da je udaram I udaram, sve dok ne osetim kako me snažne ruke mačinju sa nje.

−Smiri se! − zagrlio me je.

− Aleksice, ubij je! Vidi šta mi je uradila licu. − lažno je jecala.

− Pusti me! − migoljim se, no, on me ne pušta − Aleksa, nemoj I ti da nastradaš! Hoću da je zadavim!

− Ne. Nećeš postati ubica. Ja sam to već. − iz opasaća kojeg uzgred nisam ni primetila da ima, izvadio je pištolj I bez imalo trunke savesti, upucao je. Pala je na zemlju I težak zvuk se prolomio prostorijom.

− Aleksa... − prošaputam.

− Ćuti I uživaj, malena. − sklapam oći I posle dugo vremena, osećam se sigurno. Kao što bi majka rizikovala svoj život da zaštiti dete, on je to isto uradio. Osim što on nije rizikovao svoj život nego svoju dušu.