OSLOBODI ME ( 1. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

16. POGLAVLJE

...Aleksa...

Zazvonio mi je telefon. Na ekranu je velikim slovima pisalo

" Valerija ". Bez razmišljanja, javio sam se.

− Znači, odlučila si?

− Dobar dan. Da li je to Aleksa Kovačević? − nepoznati glas se javio sa druge strane. Skočio sam sa kožne fotelje.

− Ko je to?! Gde je Valerija?! − procedim kroz zube.

− Ja sam doktor Momčilo Milošević. Gospođica Valerija je primljena u našu bolnicu zbog pada niz stepenice. Zvao sam gospođicu Andrijanu, ali ona mi je rekla da zovem vas. Možete li doći da preuzmete njene stvari? − šok se ocrtao na mom licu.

− Ona je mrtva? − prošaputam plačući.

− Nije gospodine. Na operaciji je. − laknulo mi je, no ipak sam imao potrebu da odem I sam se uverim u njegove reči.

− Gde je? − udarim šakom o sto.

− Bolnica kod Voždovca. Znate gde je to? − uzimam ključeve iz fioke.

− Znam. Tu sam za pet.

− Gospodine, uveravam vas, ona je dobro. Nemojte žuriti. − završavam poziv I istrčavam napolje. Okrećem oca I posle nekoliko sekundi, javlja se.

− Tata, Valerija je u bolnici. Voždovac. Požuri. Javi Bobanu I Isidori. Ja sad idem tamo. − spuštam slušalicu. Otključavam auto I ulazim u njega. Stavljam ključ u bravu, spuštam ručnu I ubacujem u brzinu. Dodam gas I nestanem sa parkinga. Nadam se da nije velika gužva inače ću prekršiti sve saobraćajne propise.

...Valerija...

Trčim niz livadu punu cveća. Opojni mirisi narcisa, ruža I lala, mi ulaze u nozdrve I čine me srećnom. Moja bela haljina je dosezala do zemlje, a zelena trava mi je golicala gole tabane. Vetar mi je mrsio kosu od koje je bila napravljena pletenica. Osmeh nisam skidala sa lica sve dok me tihi glasić iz jedne žute ruže zaustavio.

− Hej, ovde sam. − čučnula sam pomerajući pramen iza uha.

− Ko si ti? − latice zatvorene ruže su se polako otvarale. Mali čovečuljak je stojao na sredini.

− Ja sam Lila. Možda me se ne sećaš. − nosila je suknjicu od žutog lišća I bluzicu maslinaste boje. Na sičušnim nogicama nije imala ništa.

− Hladno ti je? − priupitam je. Ona se zacrveni.

− Ne. Ovde sam da bih ti pokazala nešto.

−Šta?- ispružila sam dlan i polako primakla ruku cvetu. Ona je skočila na njega održavajući ravnotežu.

− Bila sam svo vreme u tvojoj glavi I Bog je odlučio da nije tvoje vreme. − sela je prekrstivši noge.

− Stvarno? − znatiželjno je pogledam.

−Da, Bog veruje da si mnogo propatila u svom životu I da barem malo zaslužuješ sreće. Zato imaš mogučnost da biraš.

− Pokazaćeš mi budućnost? − njene tople oči su se suzile proučavajući moje lice.

− Pa da. Ali, ako budeš odlučila da se vratiš, zaboravićeš mene I sve ono što si videla. Tvoja je odluka I ja ne mogu ništa učiniti povodom toga. Sam si svoj gazda. Možeš da radiš šta hoćeš. − podigla sam se I dalje držeći nju nekoliko centimetara od vidnog polja.

− Kada počinjemo?

− Odmah. Prvo ćemo ići u daleku budućnost. Nastavi da hodaš. − moje noge su slušale njenu komandu.