OSLOBODI ME ( 1. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

5. POGLAVLJE

Kada napadaš nekoga ko je slabiji od tebe, stavljaš ljudima do znanja da ti je potrebna zaštita, ali ti nisi toga svesna. Da, istina je da je samoća najbolji čovekov prijatelj upravo zbog toga. Ne postavlja pitanja, a često daje odgovore.

Sledećeg dana, održana je Helenina sahrana. Aleksa, još nekoliko ljudi I ja smo prisustvovali. Bilo je teško, iskreno. Tako mlada devojka da završi od strane osobe koju je volela je nešto najgore. Iako ne bih ni u snu to mogla da zamislim, to se ipak desilo u stvarnosti... Kriva sam... I ta krivica me izjeda.

− Idemo? − uhvatio me je za ruku.

− Ja idem kod Ane. − kažem okrečući se. Nikoga nije bilo, osim nas dvoje.

− Valerija... Molim te, stani. − poslušam ga. Zatvorim na trenutak oči da bih odagnala loše misli.

−Reci.

− Nemoj me izbegavati. − bol u njegovom glasu; osetila sam ga I uopšte nije lep. Zar je moguće da on bude ovakav?

− Aleksa, stvarno, moram da idem.

−Saslušaj me! Duguješ mi! − ugrizla sam donju usnu.

− Ne, ne dugujem! Ubio si je! Bez imalo milosti! Ne poznajem te, ali niko ne bi tako mogao da ubije ljudsko biće I da se ponaša kao da se to nije desilo! − prišao mi je. Topao dah za vratom mi je prouzrokovao jezu.

− Valerija! Ja te volim! − Ovo nisi očekivala? Okrećem se I naše usne su bile razmaknute pet centimentara jedna od druge.

− Ti nemaš srce da bi voleo, a ja nemam srca da volim ubicu. − sa tim rečima, otišla sam sa groblja ostavljajući njega u još većem očaju I mukama...

− Stvarno si bezdušna! Izjavio ti je ljubav!

− Na groblju I ne verujem da on može da oseća. − promrmljam. Vozač taksija me je zbunjeno pogledao.

− Rekli ste nešto gospođice?

− Ne. Samo... Ništa.

− Kažite, biće vam lakše. − oklevala sam, ali šta imam da izgubim?

− Duga ili kratka priča? − nasmejao se.

− Kako vi želite. − potapšem ga po ramenu.

− Glupo je počelo, I svaki put, kada se toga setim, slatko se nasmejem. Ulepšao mi je dan svojoj pojavom I nekako, u dubini duše, osećam da on nije izgubljen, da ga vredi voleti. A ja ne bih bila ja, a da ne upropastim I zadnju šansu za ljubav I sreću. Borim se sama sa svojim đavolima, no, njegove oči mi ne daju mira. Zovu me ka sebi. I mrzim ga, I volim ga u isto vreme jer razum ne bira u koga će se srce zaljubiti. Izabralo je najgoreg od svih, a najboljeg za njega. Priznajem, luda sam. Luda za njegovim usnama, telom, rečima... Kod njega je sve savršeno I ne treba ništa menjati. I zbog krivo donesene odluke u tom trenutku, ceo moj život će biti promašaj.

− Kako se sada osećaš? − prvi put da me je neko iskreno pitao to pitanje.

− Besno.

− Na šta si besna? Na muškarca ili na sebe?

− Ništa osobito... Život I sudbina.

− Šta sa njima? − zaustavio se pred bolnicom.

− Oni su sranje. − platim I izađem. Izgleda da je mnogo reči izleteo iz mojih usta. Nadam se da neće pomisliti svašta o meni.

Došetam do lifta I pritisnem gumb. Posle nekoliko sekundi, vrata su se otvorila I ja sam zakoračila unutra. Tiha muzika, dolazila je iz zvučnika. Pritisla sam gumb za treći sprat I vrata su se zatvorila. Gong se začuo, nakon čega se lift polako otvarao.

Uputim se ka Aninoj sobi, koja se nalazila sa leve strane na kraju hodnika. Kucnem dva puta i čim sam čula njen tih I promukao glasić, ušla sam. Kada sam je konačno ugledala polusvesnu, nekoliko suza se skotrljalo niz lice.

− Hej, lutkice. − sela sam pored nje I mazeći joj kosu, poljubila joj glavu.

− Gde sam ja? − šapatom me upita.

− U bolnici.

− Zbog čega?

− Odmori, pa ću ti sve ispričati kasnije.

− Gde je mama? − zagrlila sam je.

− Mislim da je otišla kući. Spavaj sad, bananice. − sklopila je okice I posle nekoliko minuta, začulo se hrkanje. To je tvoja devojčica. Moja I ničija više.

***

Probudio me je vrisak koji mi je parao uši. Stegla sam je što sam jače mogla jer sam znala da taj vrisak dolazi iz njenih usta. Ubrzano je disala što me je uplašilo.

− Hej, polako, mala. Smiri se. Tu sam ja. − moje reči su doprle do nje. Prestala je da se trese sklapajući očne kapke.

− Valerija, nemoj me nikad ostaviti. Obećaj mi. Ti si mi najbolja stvar koja mi se desila u ovih 10 godina. − uhvatila mi je desnu ruku za zglob.

− Andrijana, znaš odgovor. Ne moram ništa da ti kažem.

− Želim da čujem iz tvojih usta.

− Obećavam da te nikad neću ostaviti ili povrediti na bilo koji način. − okrenula je glavu prodorno me gledajući. Nije mi prijao taj pogled. Stvarao mi je trnce po telu od čega sam se naježila. Pustila mi je zglob I sa suzama na licu, zagrlila me najjače što je mogla.

− Volim te, Filozofe.

− A šta ćemo sa momcima, Bananice? − nasmejala sam se.

− Ko njih šiša. Od danas, nema više momaka.

− To pravilo važi I za mene? − odmakla me je od sebe.

− Naravno da važi. Bože, baci ciglu I budi precizan. − blago sam se udarila po čelu šakom.

− Bog neće dobre ljude da dira, ali za tebe nisam sigurna.

− Šta bi to trebalo da znači?

− Ćuti. Ne kvari ovaj trenutak tim pitanjem.

Svako bira prijatelja prema sebi, svojim navikama, shvatanjima, razmišljanjima. Pravo i iskreno prijateljstvo ne poznaje ljubomoru, sebičnost i druge emocije koje mogu da unesu nemir i razdor. Prijateljska ljubav je nesebična, uzajamna i nikad ne prestaje, jer prijatelj je tu da te razume, kada niko drugi nije to u stanju i da te poštuje i voli kada nikog drugog nije briga za to.