... Aleksa...
Ivica je sav srećan, ušao u moju kancelariju. Pokazao sam mu rukom na fotelju I on je seo. Sklopio sam prste gledajući njegove pokrete. Izvadio je fasciklu iz torbe I dao mi je. Zatim je palcem trljao bradu dok sam ja uzimao iz fascikle jedan po jedan papir.
− Znači, ovde piše da se Milovan I Jasminka Joksimović vode kao nestali. Zanimljivo. Malena je preslatka na ovoj slici.
− Tako je. Pokušao sam da istražim još nešto I saznao sam da je Jasminka imala 14 godina kad je rodila Hanu, a Milovan 20. Ispada da su oni možda dobili veliku svotu novca za nju I pobegli u drugu državu.
− Sve je moguće. Inače bi ova tema bila glavna vest u novinama.
− Možda, Aleksa. Zašto ti je to bitno?
− Valerijini roditelji su usvojili ovu malu devojčicu, Ivice I tu nešto ne štima. − nagnuo sam se nad sto.
− Istražiću, obećavam ti. Tvoj otac mi je dosta pomogao. Uzgred, kako je Valerija? Jesi li joj rekao istinu? − odmahujem glavom ustajući.
− Nisam uspeo. Svaki put mi izmakne iz ovih ogromnih šaka. − obiđem sto I sednem tačno na njegovu sredinu.
− Primećujem da imaš dosta problema sa jednom devojkom.
− Oh. Ona nije bilo kakva devojka, ona je... Drugačija. − podigao je desnu obrvu.
− Ok. Boban mi je pričao o tebi I tvojim osećanjima, al' da tako budu jaki... Moram da idem... − pozdravio se sa mnom I izlazeći kroz vrata, namignuo mi. Prevrnuo sam očima razmišljajući o daljim postupcima.
... Valerija...
Dođe čoveku nekad da digne ruku na sebe zbog nekih ljudi. Ali, da li treba stvarno to uraditi ili nečim dokazati da ne mogu da ga slome? Bol je čovekov najveći neprijatelj, nije smrt, I nema načina da je pobediš.
Prva pomisao koja mi je prošla kroz glavu kada sam ušla u kafić, bila je: „ Kuda ću posle otkaza?" Nisam mogla trezveno da razmišljam. Odmah sam se uputila u Anđelin kabinet. Zastala sam pred vratima ne obračajući pažnju na Miu. Kucnula sam.
− Napred! − hvatam kvaku I povlačim je na dole. Vrata se otvoriše I ja uđem.
− Možemo li da razgovaramo? − klimnula je glavom pokazujući prstima na fotelju. Kao hipnotisana, uputila sam se ka fotelji, I sedajući, duboko uzdahnula.
− Neki problem imaš?
− Otkud znate? − nervozno sam se promeškoljila u fotelji.
− Po načinu hoda I najbitnije, po tvojim šakama. Znoje se. Zato, slušam te. − sklopila je šake stavljajući bradu na njih.
− Želim otkaz. − grohotno se nasmejala. Ozbiljno je pogledam I njen osmeh splasnu sa lica.
− Ne šališ se?
− Ne.
− Ako je zbog Ivana, on je malopre dobio otkaz I batine. − ispravim leđa.
− Od koga? − zanemela je. Izgleda da se izlanula preda mnom.
− Ni od koga. Nemoj mene slušati. Ja stalno laprdam. Ovaj, pa šta ćeš sad? Dala si otkaz. − prekrstila je ruke ispod grudi.
− Ništa. Planiram da završim vanredno četvrtu godinu I da odem odavde. Ako budem uspela... − sažaljivo je pratila svaki moj pokret.
− Uspećeš. Veruj u sebe.
− Hvala vam. − ustala sam sa fotelje. Ispružila sam ruku. Ona ju je prihvatila, pa smo se rukovale.
− Želim ti sve najlepše Valerija I nadam se da ćeš naći ono što tražiš.
− I ja se nadam. − pustim joj ruku I izađem iz prostorije. Mahnem Miji bez zaustavljanja. Krajičkom oka, primetim Aleksu. Skidao je sako I zagledavši se u mene, blago izvio usnu u polusmeh. Nisam reagovala već sam napustila kafić. Mrak još uvek nije pao što je zanimljiva činjenica. Sutra je subota I ne ide se u školu. Odlično. Taman da odmorim; umorna sam k'o pas.
− Nisi jedina. Ovo je bila jedna naporna sedmica. Za obe.
− U pravu si. Treba nam kupka.
− Gde ćeš je naći?
− Kod Andrijane.
... Aleksa...
− Dala je otkaz?
− Jeste Aleksa, izvini. − rekla je Anđela stavljajući njenu šaku na moju. Povučem ruku ka sebi I šmekerski se osmehnem.
− Niste joj valjda rekli da sam prebio onog skota? − coknula je jezikom.
− Ne. Obećala sam ti. Šta li će Isidora da radi?
− Iskreno, ništa nije prićala. Možete li da napustite moj sto? Boban dolazi za neki minut. − čim sam to izgovorio, Boban se pojavio.
− Naravno... Zdravo, Bobane. − nevoljno je ustala I otišla. Boki se pozdravio sa mnom sedajući.
− Ovo će ti se svideti.
− Ajde. − protrljao je šake.
− Imamo ih. − podigao sam levu obrvu naslanjujući se laktovima o sto.
− Koga?
− Oliveru I Bogdana. Našli smo biološke roditelje male Hane. Vraćaju se u zemlju. Znam da ćeš se ljutiti na mene što sam ovo istražio bez tvog znanja, ali morao sam. − potapšao sam ga po ramenu.
− Obradovao si me. Hoće li da podignu prijavu? − počešao se iza glave.
− Prvo su rekli da neće, no, posle sam ih ubedio. Otišli smo zajedno u policiju I sve sredili.
− Konačno nešto dobro danas.- ispijem gutljaj kafe koju sam naručio pre nego što je on došao.
− Izvini, šta?
− Valerija je dala otkaz zbog onog kretena.- promrmljam.
− Stvarno? Mislio sam da je odvažna.
− Izgleda da si loše mislio. Ni ja ne bih više radio ovde posle tog nesrećnog incidenta.
− Prebio si ga, zar ne?
− Ubio sam Boga u njemu.- zlobno se nasmejem.
− Ako, valja se. Nije da podržavam nasilje i ostala sranja, ali drago mi je da mu nisi ostao dužan. − iskreno govori i donekle ga razumem.
− Ko je bude takao, ne piše mu se dobro. − sada se on iskezi otkrivajući polu žute zube.
− Super, dobro je da to znam. Inače, šta još ima novo?
− Ima novo da sam ti kupio poklon.
Stvarno?
− Da. − iz džepa vadim njegov poklon i pružam mu. On ga uzima i cepajući ukrasni papir, otvara ga.
− Pasta za zube? Mogao si i bolje.
− Jebiga, brate, nerviraju me tvoji zubi. Neka jeza mi prožima kosti od samog pogleda na njih. − cinićno pričam dok on zgađeno gleda u onu pastu.
− Platićeš mi za ovo, kunem ti se.
− Hahahha. You wish, bitch.
YOU ARE READING
OSLOBODI ME ( 1. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA
Action" Vodi me unutra, upij me, vodi me. Otkrij tajne mog golog tela, i krijući, uzmi me. Otkrij njegove nepoznate znake, i dovedi me do ludila. Reci mi, reci da je otkriven ratni duh mučenice, koja pokušava da se spase. Imitiraj nepoznate znake, uzmi m...
