OSLOBODI ME ( 1. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

11. POGLAVLJE

... Valerija...

− Ne diraj me! − vićem iz sveg glasa, grebući nekoga po rukama.

− Ljubavi, smiri se.

− Ne diraj me. Molim te, molim te, molim te! − ni to ga ne ometa u svojoj nameri. Podižem se I završavam u nečijim jakim rukama. Grlim ga kao da mi život zavisi od toga.

− Hej, malena, tu sam. Neće niko da te povredi. − suze teku niz moje lice I padaju na njegovu košulju. Jecam I grizem Aleksino rame. On me mazi po kosi pokušavajući da me smiri, no, to mu ne uspeva.

− Aleksa, ubij me! Molim te... − prošaputam.

− Shhh. Živote, smiri se. − odmačinje me od sebe držeći me za ramena nekoliko centimetara.

− Pokušao je da me siluje. − jedva otvaram oči I zagledam se u njegove.

− Više neće da te povredi. − stišava glas dok govori. Klimnem glavom spuštajući ruke u krilo.

− Izvini...

− Zašto se izvinjavaš?

− Nisam ti verovala. Mnogo sam glupa... − nameštam glavu na šake.

− Nisi. − uhvatio mi je zglobove I pomerio je ruke na dole.

− Jesam. Sigurno ti je dosadilo da me svaki jebeni put spasavaš.

− U stvari... Potpuno suprotno... − podigla sam glavu I susrećajući njegov sažaljiv pogled, osetila bol. Zašto me sažaljuje? Zaslužila sam ovo.

−Aleksa, oprosti mi.

− Pitaš me za oproštaj, ali ja nemam pojma šta da ti oprostim.

− Odbijaš me? − neka iskrica se pojavila u njegovim očima I tada, shvatila sam istinu.

− Odbijam te. − ustala sam sa kreveta I uputivši se ka vratima, zastala.

− Idem, hvala ti. − kažem I iziđem napolje. Zalupim vratima najjače što sam mogla I zaplačem. Bože, pomozi mi.

...Aleksa...

Pokušao sam da te mrzim, ali ljutnja je nestala, jer svaki put kad

mi priđeš I pogledaš tim okicama, shvatim da tebe niko ne može da mrzi

I da hoće. Previše si savršena. Tvoj miris je I dalje svuda po mom krevetu, I dao bih sve da mi ponovo budeš u naručju... Raspadam se na komadiće... Volim te, a ti si se zaledila u vremenu... Gladan sam tvog tela, ali izgleda da te prošlost izjeda; izgubljena si u njoj. Odakle ja da počnem? Da krenem u poteru ili da te čekam?

Uzimam jastuk I prislanjam ga licu. Vrištim u njega. Moje suze sad teku jače od njenih. Grlim jastuk I plačem... Plačem kao žrtva... Plačem bez nade....

... Valerija...

Ti I ja... Mi smo poput vatrometa I simfonija koje eksplodiraju na nebu... Sa tobom sam živa... Kao da su se svi nedostaci u mom srcu napokon spojili.....

Pre nekoliko minuta sam napustila njegov stan. Uputila sam se kući. Treba da odmorim malo. Umorna sam od svega. Jesi li sigurna? U onoj sobi, prijali su ti Aleksini dodiri. Malo su mi prijali. Malo više... Ne svađaj se sa mnom! Samo ti govorim istinu. Istinu?! To je čista laž!

Prelazim pešački prelaz. Još deset minuta do kuće. Vadim telefon iz trenerke I okrećem Andrijanu. Posle nekoliko sekundi se javila.

− Ćurko, šta ste radili u školi?

− Ćurka?! Pička ti materina! Zabrinula sam se. Nisi mi se javljala celu noć! Gde si? Da li si dobro?! Kaži nešto! − viče na mene, pa odmačinjem telefon od uva.

− Ne daš mi da kažem ništa!

− Lukava si, Valerija. Precenila sam te.

− Ja lukava?! Šta si radila sa Ivanom?!

− Ništa, menjaću teme! Nije moj tip.

− Dobro je. Sinoć je pokušao da me siluje. − jedva sam prevalila preko usana.

− Šta?!- procedila je kroz zube − Odmah dolazim da mu se napijem krvi.

− Aleksa me je spasao.

− Uuuu. Čujem li ja to svadbena zvona?

− Ne seri.

− Cmok, cmok.... Jeste li vodili ljubav?

− Jesi li ti retardirana?! Ženo, umalo da me Ivan siluje, a ti misliš o tome.

− Devojka treba da ima fantazije. S obzirom da sam ja, još prošle godine izgubila nevinost sa Veljkom, ti si ostala da isprobaš.

− Ispred kuće sam. Ćaos.

− Hej, ne prekidaj. − nisam je poslušala već sam odmah prekinula vezu. Telefon sam ubacila u džep I ulazeći u dvorište, pogledala okolo. Tišina. Čudno. Onda se setim da oni rade. S kim je Hana? Idem prema vratima. Otvaram ih I ulazim u hodnik.

− Marta? − pozovem je, no, ona se ne odaziva.

− Sekooo! − osetim težinu na svojim nogama. Blago se zateturam u nazad pokušavajući da održim ravnotežu.

− Hana! Gde je Marta?

− Otisla je sa Mikijem. Ja sam sama.

− Sama? − čučnem I podignem je čvrsto držeći je u rukama.

− Da, mama I tata su otisli na poso. Nem sa kim da se iglam.- ispučim usne.

− Hoćeš da se ja igram sa tobom? − klimala je glavom.

− Ajdeeeeeeee... − izvrpoljila mi se iz naručja, pa sam je spustila na pod. Otrčala je na sprat, a ja sam je pratila. Ušle smo u jednu sobu.

− Vau. − svuda su bile igračke. Soba jepuna svetlosti, jer ima dva velika prozora kroz koje ulaze zraci sunca. Zidovi sobe su svetle boje kajsije. Na plafonu imaju zalepljenje fluroscentene zvezdice i mesec koji noću sijaju kao pravo nebo. Ispod prozora, sa roze zavesama, se nalazi radni sto. Na stolu se nalazi velika Hanina slika. Odmah pored radnog stola je jedna velika polica koja ide od poda do plafona.

− Sviđa ti se?

− Mnogo. − ovo mesto je pravo utočište. Ljubomorna sam na nju. Ja nikad nisam imala ovakvu sobu. Moja soba nema nikakve vesele boje, igračke, police, skoro ništa.

− Mama je bilala. Jedva sam čekala da ovde dođem. − čučnem da bih bila njene visine.

− Hana, reci mi... Da li te oni tuku?

− Neee. Šta ti je? − treptanjem, sprečim oči da ih suze ispune realnošću. Ustanem I bez reči, izađem iz sobe. Ja sam rođeni baksuz.