OSLOBODI ME ( 1. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

15. POGLAVLJE

...Aleksa...

− Uvredili ste je, zar ne? − odmahivala je glavom trljajući prstima oči.

− Nisam, stvarno. Razgovarale smo I ona se naljutila na mene.

− Ne bi se ona naljutila bez razloga. Poznajem je već nekoliko meseci I u to sam potpuno siguran. − sednem na stolicu. Spojim dlanove gledajući u Isidoru.

− Šta da radim? Izgubiću je! − jauknula je. Njen glas je bio poput kukavice.

− Ne mogu Vam dati odgovor. Vreme će učiniti svoje. Samo se nadam da će to biti pre njenog rođendana. Nakon toga, gubimo je... Zauvek.. − ugrizao sam donju usnu. Isidora je polako podigla glavu. Vid joj je sigurno bio zamagljen jer je nekoliko puta trepnula I slabašno se iskezila.

− Nek nam je Bog u pomoći.

...Valerija...

Došao je dan kada moram da se suočim sa svojim strahovima. Stojim pred kućom I posmatram je kao stranac. Niko se ne čuje, ali znam da su svi u kući. Čekaju mene. I dobiće me.

Odlučnim koracima krećem ka vratima. Povlačim kvaku na dole I otvaram ih. Zakoračujem u hodnik I zalupivši vratima, uputim se prema dnevnoj. Moji "roditelji" su sedeli na trosedu. Pogled im je bio uperen u Hanu koja se igrala sa lutkama ispred njih. Stočić u pomerili u stranu; sigurno da se ona ne bi povredila. Žalac ljubomore se pojavio u meni. Pročistila sam grlo spremajući se da nešto izgovorim.

− Ne pričaj ništa. Čuli smo te kad si ušla. − rekla je ustajući. Prišla mi je sa osmehom na licu.

− Super. Taman da mi odgovorite na pitanje. − prekrstila je ruke na grudima.

− Ajde pričaj. Hana idi u svoju sobu. − poslušala ju je. Čim je ustala, pobegla je uz stepenice. Bogdan je stao pored Olivere.

− Lagali ste me.

− U vezi čega?- podigao je levu obrvu. Duboko sam uzdahnula.

− Ti nisi moja biološka majka. − pokažem prstom na Oliveru. Prebledela je što je dokazalo da su Aleksa I Isidora bili u pravu.

− Tako je, nisam. − coknula je jezikom stajući ispred mene. Posmatrala sam njeno lice I grizla se za usnu. Skupljam hrabrost da joj odbrusim.

− Dobro je. Prave majke ne bi tretirale svoju decu kao đubre. − zamahnula je rukom I udaraivši mi šamar, pala sam.

− Dobra deca ne postavljaju pitanja već ponizno slušaju roditelje. Hvataj je. − Gruba ruka me je zgrabila za kosu; trznula sam se da se smirim. Bogdanov stisak je bio bolan dok me je vukao uz stepenice. Pokušala sam da se izvučem, ali njegovi prsti su mi jako uhvatili kosu. Vrištm jer znam da mi niko ne može pomoći. Stao je na početku stepenica udarajući me pesnicama po stomaku. Olivera je sve to zabavljeno gledala. Suze su klizile niz moje iscrpljeno lice

− Koliko štete treba da napravim da bi umrla?

− Hm. Ne znam tačno. Moramo da je ovde dobro pretučemo, a onda da je gurnemo niz stepenice. − počinjem da se bacam da bih se oslobodila, no, ne uspevam. Olivera me udara nogom u prepone. Mala Hana je sve to iz ugla posmatrala. Njen strah je dopro do mene. Bogdan je pustio moju kosu usmeravajući pesnicu ka mojoj vilici.

− Sad ćeš da vidiš šta znaći kačiti se sa nama, Valerija! Olivera te je štedela, ali ja neću! − cepanje tkanine mi je parao uši. Okrenula sam se I pljunuvši ga u lice, nekako smogla snage I ustala. Zateturala sam se unazad, no zid me je zaustavio da padnem. K'o neka pijandura, hodala sam.

− Platićete vas dvoje. − Olivera se povukla jedan korak unazad. Moja prilika je stojala tačno kod stepenica. Nemoj! Valerija! Ubićeš se! Zaletela sam se I hvatajući Oliveru za ruku, povukla je. Vrisnula je I ja sam je malo više pritegla da se ne bi pomerila. Skotrljale smo se niz stepenice.

−Ne! Olivera! − njeno beživotno telo je bilo pored mog. Poslednji put sam se nasmejala I sklopila oči. Mrak me je dozivao I ja sam ga prihvatila.