UZMI ME (TREĆI DEO TRILOGIJE) ŠTAMPANA

PROLOG

...Valerija...

Oduvek sam se bojala vezivanja za samo jednu osobu. Kako sazrevam, primećujem da i to nije toliko loše. Štaviše, sviđa mi se da nekome pripadam. A taj neko, je tu pored mene, ne napušta me bez obzira koliko ga ja izvređala i "tukla". Voli me i njegova ljubav me održava u životu. Čudno je kako nam potpuni stranci mogu promeniti život na bolje. Šteta što češće ne dolaze.

Ležim u krevetu, naslonjena na Aleksino rame. On spava i hrče kao da testeriše drva. Zbog njegovog hrkanja, noćima nemam mira. Trpim tu njegovu manu jer, jednostavno je, volim ovog čoveka i da nije bilo njega, ko zna gde bih ja sada bila.

Nečujno se iskradem iz kreveta I odem u Marinu sobu. Lampa je bila upaljena jer joj je Aleksa isprićao strašnu priču i ona nije smela da zaspi. Čučnem pored kreveta i nežno je pomazim po kosici. Još nekoliko dana pa će Nova Godina, a ja jedva čekam njen rođendan.

− Porasla je, zar ne? − okrenem glavu ka glasu koji svaki dan čujem. Aleksa se oslonio o vrata prekrstivši ruke na grudima.

− Da, zašto si se probudio? − upitam ustajući.

− Osetio sam hladnoću. Morao sam da te nađem.− priđem mu i pošto je bio viši od mene, uhvatim ga za

vrat i povučem ka sebi. Poljubim ga u kut usana dok se smeška. Polako zatvorim vrata i krenemo u sobu.

− Neću te više napustiti. − kažem i gurnem ga na krevet. Popenjem se na njega i krenem da ga ljubim. On uzdiše i naglo me hvata za podlaktice. Okreće me tako da je on na meni. Skida mi majicu i ljubi me po vratu pa silazi niz grudi. Zaustavlja se kod pupka i zločesto se nasmeje. Skida mi pidžamu.

− Bilo bi zanimljivo imati još jedno dete. Šta misliš? − primačinje se mom licu sklanajući nevaljali čuperak.

− Hmm. Odlična ideja.

***

− Želiš li nešto da gricneš? − bacim pogled na sat. Tačno je 5 i 32 min ujutru.

− Uskoro krećem na posao. Mariju odvedi kod Isidore. Dogovoreno? − skačem i odlazim u kupatilo.

− Može! Ja odoh kod oca, Mara se neće još uvek probuditi. ̶ ulazim u tuš kabinu i puštam toplu vodu. Naginjem glavu unazad i trljam kosu.

− Ali pre toga... − Aleksa mi se pridružuje sa zlobnim osmehom. Hvata me za kukove i odiže od poda. Izgleda da je definitivno odlučio da proširi porodicu.

***

Ponovo kasnim zbog njega! Nije normalan... Sigurno je zaboravio da Mariju odvede kod mame. Zadaviću ga, ama kunem se da ću ga zadaviti! Ponaša se kao dete od 2 godine. Najgore od svega je to što sam i ja počela da se ponašam kao on. Ne kažu za đabe, s kim si, takav si.

− Valerija, opet kasniš! − zaustavlja me prekoran glas moje šefice.

− Izvinjavam se, ovaj... Razlog je glup. Tako da shvatiću ako budete hteli da me otpustite. − silazi niz stepenice. Na sebi je imala crnu suknju do kolena i belu košulju. Kratka kosa do ramena, koja joj je uobličila srcoliko lice, bila je jarke crvene boje. Svake druge nedelje se farbala u novu boju. Izgled su joj još više upotpunile smeđe oči koje su igrale čudnim sjajom.

− Neću da te otpustim. Aleksa je zvao i objasnio razlog zbog kojeg kasniš. − blago se izbečim.

− Stvarno? Šta je rekao? − počela sam u glavi da smišljam razne scenarije. Na primer, kako ga mogu zadaviti, a da se ne zna da sam ja to uradila.

− Istinu. − izgovori i ja prebledim.

− Istinu? − upitam spremajući se da se onesvestim.

− Da, naporno je imati dete, pogotovo kćerku. Znam kako ti je. − ne zna ona kako je kada imaš dva deteta koja zahtevaju pažnju.

− Hvala Vam. − Ubit ćeš ga? Šta ubit?! Kastrirat ću ga!

−Ako ti treba vremena za dete i muža, slobodno traži odmor. Daću ti. − klimnem glavom i uputim se u svoju kancelariju. Sedam za sto i nervozno počnem da cupkam nogom. Lažovčina teška!

Kucanje na vratima prekine moje ubilačke misli. Pročistim grlo i podignem pogled.

− Napred! − plava kosica proviri iza. Izgleda da je Iva primetila da sam opet nervozna.

− Draga, smem li da uđem?

− Možeš naravno. − zalupi vratima.

− Stiglo Vam je neko pismo. Vaš verenik mi je rekao da mu dam ako stigne, ali ja ne volim da Vam radim iza leđa. − otkud joj je to rekao? Zašto krije stvari od mene? Zar i dalje misli da ne mogu podneti neke stvari?

− Od koga?

− Od suda, Valerija. Iskreno se nadam da je sve u redu.

− Okej, donesi ga ovde.

− Već je na stolu. − prođem rukama po neredu i posle dva minuta ga nađem.

− Hvala, Ivo. Idi sad. − izađe iz prostorije. Olivera je sigurno zahtevala da se promeni dan saslušanja. Šta si joj sad rekao, Aleksa?