... Aleksa...
Ona pati. Te reči su mi odzvanjale u glavi dok sam pravio toplu čokoladu, a Valerija se tuširala. Ne mogu da shvatim; odakle joj toliko smelosti da dođe ovde. Sigurno nešto planira, i na kraju, Valerija će izvući deblji kraj.
Nosio sam samo trenerku, koja mi je bila veoma mala, tako da kada sam se okrenuo i sagnuo da uzmem komadić čokolade na podu, čuo cepanje odeće i smejanje.
− Sada, bukvalno, imaš rupu na zadnjici. − nelagodno sam se promeškoljio i pridigao se. Valerija je stojala na ulazu u kuhinju sa prekrštenim rukama.
− Stvarno? Mokra ti je kosa, mala. Kako si spavala? − uzela je jedan pramen i obavila ga oko prsta. Zavodljivo me je gledala i meni je čokolada ponovo ispala na pod. Blago sam rastvorio usta da izustim nešto, ali setio sam se da ona ne obraća pažnju na moje reči. Koliko god ja tvrdoglav bio, ona je tvrdoglavija. Mislim da se i zbog toga svađamo. Neka energija izlazi iz nje i vatrene iskrice joj sevaju iz očiju; kao da je jedva čekala da se " dokaže ".
− Onako. Imam molbu za tebe. Želim da mi osušiš kosu. − i konačno! Topla čokolada je napravljena. Zadovoljno sam protrljao šaku o šaku.
− Nisi dobio na lutriji. Hoćeš li ili nećeš? − izgovorila je zlovoljno...
− Naravno da hoću. Znam da si loše spavala. Vrpoljila si se po krevetu da sam pomislio da ćeš me izbaciti napolje.
− Uglavnom, zvala sam šeficu da je podsetim da neću na posao i ona je rekla da ostanem kod kuće dok se dobro ne odmorim. − ovo zadnje je procedila kroz zube.
− I šta je tu loše? − naboram čelo.
− Želim da radim. − spusti ruke pored tela i krene ka meni.
− Ako baš želiš, možeš da kuvaš. − podigla je levu obrvu.
− Sećaš se šta je bilo kada sam uzela da pravim palačinke?
− Oh, kako da to zaboravim, umalo da upališ kuću. − sela je za šank odmeravajući me.
− Nije bilo toliko strašno. − izbečim se na nju.
− Nije?! Komšije su zvale vatrogasce! − već mi je nabila nervozu i pritisak. Ume za sekundu da iznervira čoveka.
− Pa dobro, ali niko nije nastradao.
− Osim miksera, mog omiljenog miksera. − dođe mi da plačem. Taj mikser mi je poklonio Boban; to je jedino što je valjalo, a da mi je on kupio.
− Kupila sam ti drugi! − buni se. Kada bi joj u pms-u neko dao pušku i poslao na Kosovo, ona bi vratila Kosovo koliko je luda.
− Valerija, suština je, da ne treba ništa električno da diraš, sem tvog mobilnog. − prkosno, isturila je bradu.
− A ti kao nikad ništa nisi pokvario.
− Nisam ništa od električnih uređaja već sebe. − povisim glas da bih joj dao do znanja da je ova " rasprava " završena.
− Šta to treba da znači? − nastavlja ona po svome. Uskoro ćeš je oženiti. Navikni se.
− Znači da je ova diskusija gotova. − stavio sam čokoladu ispred nje i bez pozdrava, izašao iz kuhinje. Zakasniću na posao.
... Valerija ...
Ja i moj brzopleti jezik. Sigurno sam ga povredila i to mnogo... Udarila sam sebi jedan blagi šamar da bih se trgla. Šta mi je danas? Em što sam i dušu ispovraćala, em što sam njega izvređala... Jedinu osobu koja se borila za mene.
Odgurnula sam šolju od sebe i sišla sa stolice. Otrćala sam u našu sobu. Okrenuo se kada me je video da ulazim.
− Nešto se desilo? − bez razmišljanja, skočila sam na njega. Spretno me je uhvatio i radoznalo pogledao u oči.
− Nije, nedostajao si mi.
− Mmmm. − promrmljao je.
− Da, da. − zavodljivo sam rekla.
− I?
− Mislim da ti dugujem izvinjenje. − odmahnuo je glavom.
− Ne duguješ jer nisam ljut.
− Ali, ja znam da ti dugujem i evo... Izvini što sam bila hladna kučka. − pređem jezikom po njegovom desnom obrazu.
− Jesi li dobro? − upitao me je zabrinuto.
− Trudnički hormoni... Čula sam da tada žena poludi...
− Izgleda da su u pravu. − spustio me je na zemlju − Žurim iako bih ostao.
− Uf, dobro. Videćemo se većeras. − razočarano sam izgovorila.
− Nemoj tako. Imam dosta posla danas i moram da ga obavim.
− Ja ću onda ostati ovde i čitaću knjigu. − poljubio me je u čelo.
− Samo uživaj. − obukao je košulju, a sako je prebacio preko levog ramena.
− Okej, srećno danas. Volim te.
− Volim i ja tebe, Valerija. − još jednom me je poljubio, a zatim, ležernim hodom izašao van sobe. Ostala sam nekoliko sekundi da stojim na srediniprostorije, no, kada sam čula spoljna vrata, trgla sam se. . Zločesto sam se nasmejala jer sam smislila način na koji mogu da mu se iskupim.
Sišla sam niz stepenice i odmah se uputila ka kuhinji. Uzela sam šolju sa čokoladom i polako je pila tj. srkala. Zaprepastiću ga svojim poklonom.
ESTÁS LEYENDO
UZMI ME (TREĆI DEO TRILOGIJE) ŠTAMPANA
Acción" U mom savršenom svetu ti si srećan sa mnom. Kada to zamislim, izgleda božanstveno. Ali ova bajka je samo priča, vidiš? Život je tako nepredvidiv san... Vidiš ja imam tako mnogo ključeva za ova vrata. Osećam se zarobljenom ovde, ali još uv...
