... Aleksa ...
Sunčevi zraci su me probudili... Polako sam se izvukao iz kreveta da je ne bih probudio i otišao u kuhinju. Sada je oko 7h. Treba da smo kod ginekologa u 10h. Ima vremena.
Svaki normalan čovek bi spremio kafu da bi se razbudio, a svaki lud bi spremio toplu čokoladu. Ja spadam u ove druge.
Uzeo sam poslužaonik i stavio dve šolje tople čokolade na njega. Tiho sam se popeo uz stepenice i ušunjao se u sobu kao lopov. I dalje je spavala. Nije se pomerala.
− Rija... Ustani, vreme je. − negodovala je.
− Još pet minuta... − sanjivo je rekla. Spustio sam poslužaonik na noćni ormarić i seo pored nje. Prstima sam uzeo pramen njene kose i mrsio ga. To joj se nije svidelo.
− Prestani! − prošaputala je zapovednički. Nisam želeo da je poslušam, već sam se primakao bliže njenom licu i počeo da ostavljam sitne poljupce po čelu, jagodicama, a zatim sam se zaustavio kod usana.
− Nastavi... − konačno nešto razumljivo da čujem. Umesto da nastavim gde sam stao, ja sam otpio gutljaj tople čokolade i dunuo topao vazduh u njeno lice. Skočila je k'o oparena.
− Vrlo smešno. − naljutila se. Ajoj, baš je swatka.
− Šta je mrgude? A? Čokolada je tu. − pokazao sam rukom na šolje. Ona je ispustila jecaj, koji mi je dao do znanja da je zadovoljna.
− Sinoć sam htela da te ubijem... I dalje to želim. − šeretski sam se nasmejao hvatajući šolju za dršku.
− Zar bi lišila ovako zgodnog čoveka života? − ponovo sam otpio gutljaj čokolade.
− Da. Ako taj zgodni čovek nervira, treba ga ubiti. − iskreno, napalila me je ovom izjavom. Osetio sam kako me pantalone stežu.
− Ljubavi moja, trudnički hormoni su čudo. Kada smo već kod trudničkih hormona, gde ćemo za Novu? − nekoliko puta je trepnula da bi joj se oči navikle na svetlost.
− Kakve veze imaju trudnički hormoni sa Novom godinom? Jesi li pišao na koprive, pa mešaš ta dva pojma? − priznajem. Sviđaju mi se naše svađe, iako me nerviraju. Volim je tako da " svađanje " sa njom smatram kao ućvršćivanje veze tj. braka. Lepota je mudrost žene. Mudrost je lepota muškarca.
− Koliko znam, nisam, ali mogao bih da pitam Milana. − pružila je levu šaku da bi uzela šolju.
− Kako dosadno! − ispućila je usne. O ne, sad će da se duri. Gora je od Marije.
− Pij tu čokoladu da te ne bih izudarao po guzi. − zagrcnula se. Šah-mat. Povukla je noge ka sebi i počela da ustaje. Au. Naljutila se. Rano sam se obradovao.
− Gad, ta reč te opisuje. − dok je izlazila iz sobe sa šoljom u ruci, vrckala je zadnjicom. Jedva sam se suzdržao da je ustanem i prebacim je preko ramena. Smiri se. Teško. Ona je beznadežan slućaj što se tiče ispoljavanja emocija. Učenik je nadmašio profesora, Aleksa. Šta se čudiš? Znači, ti si uz nju? Divno, ni savest nije sa mnom. Sam si kriv. Upozoren si, a ja ti preporučujem da oraspoložiš svoju buduću ženu. Ipak ćete ostatak života provesti zajedno. Nadam se da ću izdržati.
Poslušao sam svoj unutrašnji glas. Odmah sam sišao niz stepenice. Sedela je za šankom jedući... Odvratno.
− Pre nego što pobegneš, šta jedeš? − znatiželjno sam upitao i seo pored Valerije.
− Nutelu sa kiselom pavlakom i kiselim krastavcima. − želudac mi se zaokrenuo za 180 stepeni dok sam stavio pesnicu na usta da bih se suzdržao od povrćanja.
− Bože! Nisi normalna. − prestala je sa jelom. Sporo, veoma sporo, okrenula je glavu prema meni i ubilački me pogledala.
− Nikad, ama nikad,nemoj trudnoj ženi da kažeš da nije normalna. − procedila je kroz zube naglašavajući svaku reč. Zvućala je kao da je promukla.
− Neću, obećavam. − stavio sam šaku na njeno rame. Štrecnula se, ali je nastavila sa jelom. Blago njoj. Ona jede,a moje strpljenje je pri kraju.
... Valerija ...
Od svega u mom bednom životu, najviše volim da ga nerviram. Nekako je sladak kada je ljut.
Veoma dobro glumim, tako da mi uopšte nije bilo teško da se pretvaram da sam besna k′o ris. Umalo da upropastim masku, no, izvukla sam se jer mu je zazvonio telefon. Zvučao je čudno za vreme razgovora. Nisam ljubitelj prisluškivanja, mada, nikome neće ništa faliti ako samo malčice slušam. Nije to nikakav greh. Valjda.
− Rekao sam da se to sredi! Razumete li vi srpski jezik?! − drao se i mogu da se kladim da će otpustiti te nesposobnjakoviće.
− Ne zanima me! Vaš zadatak je bio lak! Dođavola! Nemam mira ni jedan dan zbog vas! − našli su pogrešnog muškarca; sa mojim Aleksom niko ne sme da se zajebava. Upravo si ga nazvala " mojim " . Da, pa? Konačno osećaš da negde pripadaš! Udaću se za njega! Pripadam mu ne samo dušom, već celim svojim bićem.
− Idemo? − trgnuo me je iz misli. Otkud je tako brzo završio razgovor? Ne bih da mu se mešam u poslove, ali, radoznala sam. Njega ništa, osim mene, ne može da izbaci iz takta. Izgleda da i on ima svoj prag tolerancije.
− Idemo. − rekla sam zaboravljajući da se nisam ni ljudski sredila. Izgledala sam kao zombi. Njemu nije smetalo; bitnija mu je unutrašnja lepota nego spoljašnja. To je jedan od razloga zašto me je osvojio. Nije savršen, ima svojih mana. Onaj ko kaže da ih nema, taj zasigurno laže. Svi smo mi rođeni sa njima, samo ih ne pokazujemo kada smo sa nekim već kada smo sami. Zato pravimo greške. Ponašamo se kako nam drugi govore... Ne, treba se ponašati onako kako nam odgovara.
YOU ARE READING
UZMI ME (TREĆI DEO TRILOGIJE) ŠTAMPANA
Action" U mom savršenom svetu ti si srećan sa mnom. Kada to zamislim, izgleda božanstveno. Ali ova bajka je samo priča, vidiš? Život je tako nepredvidiv san... Vidiš ja imam tako mnogo ključeva za ova vrata. Osećam se zarobljenom ovde, ali još uv...
