UZMI ME (TREĆI DEO TRILOGIJE) ŠTAMPANA

20. POGLAVLJE

... Valerija ...

− Ajde, malena... Probudi se... Otvori te tvoje lepe okice... Molim te... − pokušavam, ali bezuspešno. Ispred mene je raj; ne da mi da se vratim.

Lila sedi pored mene i bere cveće. Na svakih pet sekundi bi pogledala u mene i osmehnula se. Od tog osmeha, raznežim se.

− I Valerija... Opet si ovde. Zašto si pobogu to dozvolila? − spustila sam se celim telom na travu. Bila je meka kao svila.

− Dosadilo mi je živeti, izgleda. − otkinula sam jedan cvetić.

− Moje mišljenje je da ti se smučilo da se boriš. − slegnula je ramenima dok sam ja zainteresovano posmatrala cvet.

− Misliš? − nesigurno sam upitala.

− Sigurna sam. Ako ti nešto vredi, isto bih i ja uradila. − pogledala sam je. Bila je mrtva ozbiljna.

− Stvarno?

− Da, samo što ne bih riskirala život svoje nerođene bebe. − beba? Nesvesno, pomazila sam stomak. Nije bilo ničga sem " pločica ".

− Nema bebe. − razočarano sam izgovorila svoje misli naglas.

− Nažalost, nema, ali,gledaj sa vedrije strane. Imaš mogućnost ponovo da biraš. Samo što će ovaj put biti zadnji i poslednji. Vreme ovde sporo prolazi, da te upozorim I sve što više dužiš sa odlukom, to je gore. − počešala sam se iza glave.

− Šta ako sam već zakasnila? Šta ako je Aleksa već ostareo ili mrtav? Ja ne mogu bez njega da živim. − ne želim takav život... Život bez Alekse.

− To ćeš saznati kada se vratiš na Zemlju, jer nisam ovlašćena da ti dam odgovore.

− Lila, pomozi mi. Daj neki nagoveštaj da se vredi vratiti. − uzdahnula je.

− Marija, tvoja mama, tvoj budući muž... Da nastavim? Valerija, ne budi glupa − pomazila me je po ruci − Idi.

Skočila sam sa zemlje. Zatvorila sam oči i zamislila jednu želju. Krenula sam da hodam, ali sam, posle nekoliko koraka, stala. Polako sam otvorila očne kapke. Ispred mene je bio bunar. Oslonila sam se rukama o ivice i zaronila glavu u njega.

Blještava svetlost me je oslepela. Nisam znala da sunce može biti ovako jako. Desna ruka me je bolela, pa sam je pogledala. Bila je prikljućena na infuziju. Prstima leve šake, izvadila sam iglu i bacila je. Držeći se za krevet, ustala sam. Uopšte nisam imala snage u nogama.

− Ja to mogu! − adrenalin je proradio. Izašla sam iz sobe u hodnik. Prepoznala sam mesto. Ja sam u bolnici. Zašto?

− Oh, ćao. Otkud vi ovde? − jedna medicinska sestra mi je prišla.

− Želim napolje. − prošla sam pored nje kao da ne postoji i krenula napolje.

Topao vetar me je zapljusnuo. Tako je dobar osećaj, zar ne? Veoma.

− Izvinite − zaustavim jednog prolaznika − Koja je ovo godina? − on spusti svoje naočare gledajući me u oči.

− Zar vi niste Valerija Kovačević? Naša poznata autorka? − počešala sam se iza glave. Kosa mi je bila do ramena.

̶ Ne, nisam. Pomešali ste me sa nekim.

− Danas je 23. jun. 2019 godina. − ček, kako? Juče je bio 20. mart.

− Hvala Vam.

− Ništa, gospođo. − Gospođo? Zašto me je tako nazvao? Moje razmišljanje prekinu jedna mala devojčica loknaste, crne kose i smeđih očiju. Marija.

− Mama, idemo li? − zabezeknuto je odmeravam. Ona mi maše ispred lica.

− Gde dušo? − uhvatila me je za ruku svojom ručicom.

− Kod tate. Čeka nas. − povuče me i za tren oka, nađem se, sva zbunjena, pkraj Aleksinog auta. Razgovarao je telefonom.

− Tata! Vidi koga sam našla. − ja sanjam, definitivno sanjam.

− Čekaj, Marija. Treba da idemo kod Valerije. − stavila sam šaku na njegovo rame. Okrenuo se.

− Maro, rekao sam... − telefon je ispustio na zemlju. Gledao je u mene.

− Valerija? − zamuckivao je. Veruj mi, i ja sam iznenađena.

Nisam ni stigla da nešto kažem jer me je privukao u snažan zagrljaj. Mirisao mi je kosu, ljubio po licu kao da nije siguran da sam to ja. Odmakla sam ga od sebe.

− Reci mi, Aleksa. Zašto sam ovde, a ne kući?

− Ah, pričaću ti kod kuće. Ima dosta toga što ne znaš. Sada se moramo vratiti u bolnicu, inače će me Isidora ubiti. − klimnula sam glavom.

− Idemo. − svi zajedno smo se uputili kabolnici. Lila je bila u pravu. Da sam pogrešno izabrala, sigurno bih se kajala.

... Aleksa ...

Sreću čine male stvari. Zato se treba više radovati malim jer će velike doći u pravo vreme.

Moja voljena se konačno probudila i iskreno, oduševljenje nisam uspeo da sakrijem. Ceo dan mi je osmeh bio na licu. Valeriju sam vratio u bolnicu zbog pregleda, ali, doktor mi je obećao da ako sve bude u redu, sutra će izaći.

Sedeo sam sa Bobanom. Pili smo kafu i po prvi put u životu, nijedan nije govorio, kao da nas je uhvatila neka trema. Nervozno sam se promeškoljio u mestu gledajući u iskljućen TV.

− Brate... − progovorio je Boki srkući kafu.

− Molim, braco? − upitao sam kezeći se.

− Što samo čutiš?

− Razmišljam o tome da sam mogao, nakon dva deteta, i ženu izgubiti. Kunem se, izvršio bih samoubistvo. − smirio sam nabujale strasti. Govorio sam istinu jer kako bih nastavio dalje da živim, u slučaju da sam i nju izgubio?

− Nemoj tako. Uskoro ćeš postati stric. Iva i ja razmišljamo o imenu deteta.

− Samo mu nemoj davati ime Bogdan ili Oliver, molim te. − našalio sam se, po prvi put, nakon nekoliko meseci. Boban se cerio kao malo dete kada dobije lizalicu.

− Neću. Iva i ja smo se igrali sa imenima, i odlučili smo da ako bude devojčica zvaće se Valerijana, spojili smo Andrijanino i Valerijino ime, a ako bude dečak - Aleksej, po stricu.

− Iskreno se nadam da će biti dečak.− rekao sam smejući se.

− Nemoj da će čuje Iva. − Kovačevići su sluge svojim ženama. Toliko ih se plaše, da ih nikad neće ostaviti.

− Neće se moja snajka na mene naljutiti. − Boban i Iva, krunisali su svoju ljubav brakom pre tačno mesec dana. Bio sam kum, a Andrijana je, umesto Valerije, bila kuma. Tada sam shvatio da sam bez Valerije ništa i da samo zahvaljujući njoj, dišem i po prvi put, nakon Gale, iskreno volim.