UZMI ME (TREĆI DEO TRILOGIJE) ŠTAMPANA

19. POGLAVLJE

... Valerija ...

Težina koja mi je pritezala grudi me je probudila. Prvo što sam ugledala bila je Aleksina glava na mojoj desnoj dojci. Nekako sam ga pomerila u stranu da bih ustala i sišla u kuhinju. Marija je bila kod Isidore i kuća je bila prazna bez nje.

Skuvala sam kafu, sipala je u šolju i otpila gutljaj kada me je zvono na vratima prekinulo da je popijem celu. Odmah sam otišla do vrata i ne gledajući kroz špijunku, otvorila ih. Dečak plave kose i crnih očiju me je gledao ravno u oči. Imao je sigurno trinaest godina, ako ne i manje.

− Zdravo... − uljudno sam mu se obratila dok je on tražio nešto po džepovima. Čula se buka i znala sam da se Aleksa probudio.

− Hej.. − stidljivo je prošaputao što ga je činilo još slađim.

− Da li ti treba nešto? − upitala sam ga. Izvadio je kovertu i pružio mi ju je.

− Ovo je za tebe. − čim sam uzela kovertu, dečak se okrenuo na peti i otrčao.

Zakoračila sam unazad − ušla u kuću zatvarajući vrata. Okretala sam kovertu u ruci da bih našla ime osobe koja ju je poslala, ali bezuspešno. Nije bilo ničega. Možda se dečak šalio sa mnom. Vratila sam se u kuhinju i sela na stolicu. Otpila sam još jedan gutljaj kafe i nažalost, nisam mogla više da izdržim. Pocepala sam kovertu sa strane, a njen sadržaj je ispao na pod. Sagla sam se da bi uzela "pismo". Papir je bio mali, ali, rukopis sam odmah prepoznala:

" Draga Valerija, Ako misliš da si se izvukla prevarila si se.Tvoj pakao tek počinje. Nemaš samo ti opasnog frajera. Ako ne želiš da ubijemo Aleksu, dođi u naše staro skladište.

Voli te

Mama ♥ "

− Dobra fora, Olivera. − nasmejala sam se − Aleksa je na spratu. Malopre se probudio i sad će da siđe. − sa čežnjom sam gledala u stepenice nadajući se da će sada moj spasilac da siđe. Prošlo je pet minuta, pa deset, a njega nije bilo. Buka.

Ispustila sam pismo na pod i otrčala u sobu. Krevet je bio nenamešten, a staklena vrata od terase otvorena.

− Aleksa! − vrisnula sam njegovo ime padajući na kolena.

... Aleksa...

Nisam mogao da se pomerim. Imao sam osećaj da sam zavezan sa nečim što je moje oslobođenje odlagalo.

Kada sam smogao snage da otvorim oči, shvatio sam da nisam u svom krevetu već da sam zavezan nekim lancima za stolicu.

− Sledeći put zete, nemoj da piješ vodu. − rekao je Bogdan sa lažnim osmehom na licu. Pokušao sam da se oslobodim, ali bezuspešno. Lanci su bili prejaki.

− Vodu? Stavili ste drogu u vodu, zar ne? − dva momka, koja su očigledno učestvovala u mojoj otmici su se vratila.

− Pa drugačije nisam mogao da te sredim. Ima li nekih novosti, momci?

− Gospođa Olivera je stigla. − Olivera? Ali ona je u zatvoru.

− Dobra fora. − cinički sam kazao smišljajući plan.

− Ne veruješ da je Olivera tu? − coknuo sam jezikom.

− Jok. To je isto kao da kažeš da se Isus vratio među ljude. − prevrnuo je očima.

− Draga! Stigla si tačno na veme! Momci, idite. Držimo sve pod kontrolom. − klimnuli su glavama i odmah pobegli. Zvuk štikli je odzvanjao skladištem. Zaprepastio sam se kada sam video Oliveru kako ide ka nama.

− Živote... Primetila sam Valerijina kola. Za pet minuta će biti ovde. − poljubili su se u usta. Povratio bih da mogu.

− Odlično. Imamo vremena da isprićamo našem dragom zetu kako smo uspeli sve da prevarimo. − Olivera se zacerekala.