UZMI ME (TREĆI DEO TRILOGIJE) ŠTAMPANA

1. POGLAVLJE

... Aleksa ...

Zvuk telefona mi je parao uši. Mogao sam da ga izbacim kroz prozor, ali, smirio sam hormone i javio se. Bobanov glas se čuo s druge strane.

− E brate! Šta ima?! − uzmem drugu čarapu sa stolice i navućem je. Pantalone sam obukao čim je Valerija otišla na posao.

− Šta ti sad treba, mali? − svetlo-plavu košulju zakopčavam ostavljajući dva dugmeta na vrhu.

− Uslugica, jedna sitna, uslugica.

− Opet si u zatvoru? − prevrnem očima dok nameštam kravatu.

− Kakav zatvor? Šta ti je od ranog jutra.− prasnuo sam u smeh.

− Nije ništa. Zanimljivo je šaliti se na tvoj račun.

− Alo, idiote, podrži jedinog brata. Poslovica glasi:"Brat za brata, preko trnja preko blata." Ama, ovo je stvarno sitnica. Molim te, ne želim da sazna tata za ovo.

− Bobane, koliko puta ćeš činiti jednu te istu grešku? − uđem kod Marije u sobu i primetim da je nema. Brzim koracima siđem niz stepenice i ugledam je kako sedi na trosedu i gleda crtani film.

− Batice, ovo je zadnji put... Kunem se. − priđem Mariji i pomazim je po kosi. Ona okrete glavu i pozdravi me sa najlepšim osmehom na svetu.

− Je l′ to hitno? Treba da Maju odvedem kod Isidore. − izgovorim te dadnem Mariji znak da uskoro krećemo.

− Nije, Aleksa. Mislio sam da ćeš me odbiti, no, svaki put me iznenadiš, brale. Postao si papučar.

− Mogu ja i da ne dođem pošto sam papučar.

− Okej, shvatio sam. Proklet da si! − najčudnija konverzacija koju sam ikad vodio sa njim.

− Hoćeš da ti obujem patike? − kažem Maji. Dohvatila je ranac i dotrćala do mene.

− Neka hvala. Umem sam.

− Debilu, nisam rekao tebi! − procedim kroz zube.

− Jao, izvini! Zaboravio sam da imate dete! − čim je obula patike, otkljućao sam vrata, otvorio ih i pustio nju prvu da izađe. Zatim sam iskoračio napolje okrečući se na peti. Ponovo sam zaključao vrata i uputio se ka automobilu.

− Šta se dešava sa tobom? Pošalji mi adresu. I da, nemoj napraviti još neko sranje. − brzo završim razgovor i isključim ga. Uđem u auto. Marija je sedela na zadnjem sedištu.

− Zaveži se.

− I ti, Aveksa. − nehajno odmahujem glavom. Pametnija je od mene, mila majko. Ona je nešto najbolje što mi se pojavilo u životu. Posle Valerije, naravno. Ali, ljubav prema detetu se ne može opisati; kao da između čoveka i deteta postoje neke providne niti kojih ima beskonačno mnogo. Te niti predstavljaju povezanost i koliko god puta neko pokušavao da ih raskine, neće uspeti jer one, sa ponovnim rađanjem, sve više jačaju.

− Dobro, šefice. − poslušam je. Odmah se i ona zavezala. U pravu su kada kažu da deca dok su mala najviše upijaju.

− Gde idemo? − upita me. Okrenem kljuć i startujem motor. Ubacim u prvu i dodajući postepeno gas, izađem iz dvorišta.

− Kod bake Isidore. − rekoh zakočivši na semaforu. Uf, nadam se da ćemo se odseliti iz ove kuće.

− Jej, baka me vovi.

− Najviše na svetu. − nadovežem se. Čim je bilo zeleno svetlo, ponovo sam dodao gas. Isidora je želela da joj budemo blizu zbog Mare jer citiram „ Ne bi podnela da bude daleko."

− Aveksa, pojačaj mavo. − ponovo je poslušam i pesma "Neprijatelj" se proširila vazduhom.

Zaustavim se na parkingu ispred zgrade. Podignem ručnu i uzmem telefon. Okrećem Isidoru i ona se posle nekoliko sekundi, javila.

− Stigao sam. Hoćeš li da si siđeš po malu? Žurim.

− Evo me. − ugledam je kako silazi niz stepenice i laganim hodom dolazi do auta. Spustim prozor i iskezim se. Marija se potom odvezala, uzela svoje stvari i izašla zalupivši vratima.

− Mogao si barem na kafu da svratiš, Aleksa.

− Znaš da moram da idem. Imam dosta obaveza. Planirao sam da izvedem Valeriju na večeru, ali nisam siguran da ću uspeti. − kažem stavljajući desnu šaku na volan.

− Ako budete izašli, malena će ostati kod mene, da vam ne smeta. − namigne mi uzimajući Marjinu ruku.

− Čao, Aveksa. − svirnem im i uputim se ka kafiću VJ. Boban je napravio neko sranje i ja moram da ga rešavam.

***

− Šta je bilo? − upitam prilazeći Bobanu. Stojao je na sredini prostorije.

− Imam veeliki problem.

− Pa gukni pička ti materina! − proderem se tako glasno da je odzvanjalo.

− Ženim se. − izbečim se ne verujući u njegove reči.

− Šta?! Znaš da se sa tim ne treba zezati.

− Ženim se i voleo bih da ti budeš kum. − stavim ruke na kukove.

− Ja? Zajebavaš me? − cokne jezikom.

− Ne, brale. Najiskrenije ti kažem. Ženim se. − udarim ga u potiljak.

− Idiote! Svašta sam pomislio. Nisi mogao bar da nagovestiš o čemu se radi?

− Ne, jer da jesam, ne bi došao. I? − zavodljivo me pogleda.

− Šta „i"?

− Je l′ prihvataš?

− Jebeno da! − bratski me zagrli i potapša po leđima. Konačno je shvatio pravu vrednost žene i može se reći da sam ponosan što moj brat konačno postaje muškarac. Onakav kakav bi trebalo da bude.