UZMI ME (TREĆI DEO TRILOGIJE) ŠTAMPANA

8. POGLAVLJE

... Valerija ...

Andrijana i Milomir su me dopratili kući. Loše sam se osećala. Svesna sam toga da sam ga povredila, ali skrivanje istine nije laž? Ili jeste? Sada, više ništa nije bitno. Ostala sam sama.

Uzela sam telefon. Srce mi je govorilo da ga zovem, no glava je predlagala da ga pustim malo na miru. Neka odmori od svega. Stoga, okrenula sam mamu. Javila se posle petog zvona. Pročistila sam grlo kako me ne bi ispitivala.

− Hej, mama. Šta radite? − iako nije stojala ispred mene, nekako sam se nasmejala. Sigurno će osetiti da nisam dobro.

− Ako ćemo iskreno, svašta. Pravile smo dvorac od čaršava I stolica. Trćale uz stepenice, igrale se žmurke. I evo, Mara dodaje, jele smo zdravu hranu... I čokolade da ne zaboravimo. − barem je nekome lepo danas.

− Da li ti smeta?

− Kakvo je to pitanje? Naravno da ne smeta. Zahvaljujući njoj, vratila sam se u one dane koje sam planirala da provedem sa tobom, no, nisam imala mogućnosti. − čula sam Mariju kako viče. Izgleda srećno.

− Mama, kada mogu doći po nju? Nedostaje mi.

− Pa, imamo problem. Mara ne želi da ide, a i meni ovako staroj, treba osoba koja će da me gleda. Nećeš valjda majci oduzeti nekoga ko je čini srećnom?

− Prvo, mama nisi stara. Čini ti se. Izgledaš savršeno za svoje godine i možeš ponovo da se udaš. Drugo, ne treba tebi niko da te gleda. I treće, ne... Ne bih nikad to uradila. Onda, do kada mala princeza želi da ostane? − prošlo je nekoliko sekundi dok nisam dobila odgovor, i to od male đavolice.

− Baka je kul.

− Kul? Odakle tebi ta reč?

− Baka me naučila. − čemu li te još naučila.

− Reci baki da će da dobije batina.

− Rekla mi mama da ti kažem da ćeš dobiti batina. − smejala se dok je govorila. Mama će je uništiti.

− Šta radi tata?

− Tata je... Izašao malo na svež vazduh.

− Maro, idi mi donesi čašu vode. − rekla joj je moja mama. Naravno da je odmah shvatila šta se dešava.

− Posvađali smo se. − izgovorila sam bez oklevanja.

− Pa dobro. To je normalno. U vašem slučaju, to se stalno dešava.

− Mislim da će ovaj put, doživotno biti ljut na mene. − coknula je jezikom.

− Ljubav je trajna, a bes je kratkotrajan.

− Mama, isprićala sam mu sve. Zahvaljujući izrazima mojeg lica, shvatio je da se nešto desilo.

− Jebem ti život. − opsovala je.

− Nadam se da Marija nije tu.

− Nije. I dalje je u kuhinji. Čujem vodu, jasno i glasno. Šta je on uradio?

− Malo smo "pročaskali", nakon čega je on otišao.

− Gde?

− Nisam želela da ga pritiskam još više. Volim ga i nadam se da će moći da mi oprosti.

− Hoće. Muškarci uvek oproste i zaborave, dok žene... Žene su sasvim druga priča. − nadam se da će mi oprostiti. Oproštaj mi je potreban da nastavim dalje.

− Hvala mama što me podržavaš.

− Uvek dušo. Muškarci kada vole, oni vole zauvek. Za njih, prva ljubav je nešto sasvim drugačije. Shvataš li o čemu ti govorim? − nesvesno klimnem glavom.

− Da. Idem, mama. Hvala još jednom.

− Ništa, pile. O hvala dušo.

− Molim?

− Mara mi donela čašu vode. Pozdravljamo te. Javi se čim on dođe kući.

− Hoću. − spustim slušalicu i stavim telefon na komodu. Treba mi kupka.

Krenem uz stepenice, ali me zvono na vratima zaustavi. Vratio se! Potrćala sam ka vratima. Stavila sam šaku na kvaku i povukla je na dole.

− Živote, prvo izvini... − zaustavila sam bujicu reči koja je planirala da izađe iz mene. Ispred vrata nije se nalazio Aleksa.

− Zdravo, Valerija. − glas, koji mi je skoro ceo život naređivao šta ću da radim, parao mi je uši. Šta, dođavola ona radi ovde?

− Zašto si došla ovde, Olivera? − zgađeno sam izgovorila njeno ime.

− Zar se tako pozdravlja majka?

− Ti nisi moja majka! Zapamti to! − krenem da zalupim vratima, no, ona je stavila nogu, tako da u svojoj nameri nisam uspela.

− Imamo dosta toga da pričamo.

− Ja mislim da nemamo. − procedim kroz zube suzdržavajući se da je ne očerupam ko kokošku.

− I ja mislim da je moja verenica u pravu. − zaledila sam se. Aleksa je stajao iza nje spremajući se da je napadne.

− Verenica? Opa, kćerko. Imaš ukusa... − Aleksa je stavio levu šaku na njeno desno rame.

− Idi odavde inače ću te kunem se, ubiti ovde.

− Naravno. Napravila sam željeni efekat. Doviđenja, kćeri i vidimo se na sudu. − poslala mi je poljubac i zlokobno se nasmejala odlazeći.

− Aleksa... − suze su krenule niz moje obraze. Privukao me je u zagrljaj i tako držao nekoliko sekundi.

− Ne brini tu sam. Misli o ovoj lepoj kiši i o našem detetu. − mazio me je po kosi.

− Nisi ljut na mene? − umiljato sam izgovorila.

− Ne više. Zamislio sam sebe na tvom mestu i shvatio neke stvari. Sigurno ti je teško bilo.

− Ne znaš koliko.

− Volim te, Valerija, i šta god uradila, neću te prestati voleti. − palcem mi je podigao bradu i poljubio u usta. Njegov ukus je bio tako opijajuć.