UZMI ME (TREĆI DEO TRILOGIJE) ŠTAMPANA

3. POGLAVLJE

... Aleksa ...

Uravnoteženo je disala. Konačno je zaspala. Skinuo sam njenu odeću i bacio je na fotelju. Obukao sam joj pidžamu i dok sam to radio, nije se ni štrecnula. Nju ni pucnjava ne bi mogla da probudi.

Navućem bokserice i izađem van sobe. Kucnem tri puta na Bobanova vrata i bez dopuštenja, uđem. Ležao je u krevetu.

− Nisam trebao da dođem. − razočarano izgovori.

− Valerija nije tako mislila. Poznaješ je.

− Da, ali... Pokvario sam joj toplu čokoladu. − gotovo je. Ne mogu više. Prasnuo sam u smeh.

− Biće sutra tople čokolade. − nekako kažem.

− I?

− Šta? − počešao sam se po potiljku.

− Aleksa, svadba, kada je planirate?

− Trenutno, svadba mi je na kraj pameti.

− Hm, šteta. Iva i ja se još uvek nismo odlučili šta ćemo.

− Iva?? Iva, kao Valerijina sekretarica Iva? Ta Iva?

− Da... Obnovili smo staro prijateljstvo pre godinu dana i shvatio sam da želim provesti život sa njom. − ljubav, od dečaka, napravi muškarca.

− Valerija ne zna uopšte za vas dvoje?

− Jok. Razgovaraćemo sutra. Idi kod nje. Zaslužila je sreću u životu, Aleksa.

− Sreću će uvek imati dok sam ja tu. Ti polako. Kada staneš na ludi kamen, nema mrdanja. − hteo sam da mu vratim milo za drago. Umesto toga, Boban je samo klimnuo glavom. Nešto se ozbiljno dešava sa njim.

− Hvala brale što si mi rekao.

− Idem da spavam, Bobi. Laku noć. − nisam baš siguran o čemu se tu stvarno radi, ali se osećala njegova tuga u vazduhu. Želim da mu pomognem, no znajući njegovu narav, neće mi ništa reći.

− Laku noć. − vratio sam se u sobu i legao pored nje. Otkrila se, pa sam se pribio uz nju i ponovo pokrio. Miris njene kose mi je ušao u nozdre. Vanila... Moja omiljena....

***

Blaga jeza je prostrujala mojim telom. Polako sam otvarao očne kapke zbog svetlosti jer je ulazila u našu sobu. Osvrnuo sam se na Valerijinu stranu kreveta. Nje nije bilo. Bacio sam pogled na sat koji se nalazio na ormariću. 8:56h. Dođavola! Opet kasnim! Zašto me nije probudila?

Skačem k'o oparen i brzim koracima priđem ormaru. Uzmem plave pantalone, belu košulju i plavi sako. Sve to obućem i trčeći, siđem niz stepenice. Njena poruka me je dočekala na pultu. Uzeo sam je.

" Ljubavi, očekujem onu čokoladu većeras, ako Boban ne bude tu.

P.S Hrana ti je u frižideru i izvini što te nisam probudila. Volim te. "

Naravno, voliš me samo kad ti nešto treba i ja sam tu ponajviše kriv. Potreba lavice, lava pretvara u lisicu. Sve bi učinio za svoju voljenu, pa čak i prevario nekog kako bi njegova draga dobila šta želi.

Sipao sam sebi kafu i naglo se okrenuo ka vratima. Boban je zevao kao da nije spavao.

− Hoćemo li da nastavimo onu priču od većeras? − priupitam ga sipajući i njemu kafu. Stavim je na pult.

− O Ivi? Voleo bih, ali Valerija nije tu. − jedan gutljaj uspem nekako da progutam. Kafa je bila toliko jaka da sam pomislio da ću povratiti.

− Slušaj, ti ne shvataš da ću možda imati problema sa verenicom. Trebalo je da prvo Iva i ja kažemo sve Valeriji, pa tek onda tebi.

− Aha, znači tu se krije miš. − njegova faca se namrštila.

−Aleksa, ovo je ozbiljno. Valerija će se naljutiti na nas. − uzme kafu i poče da je srče. Zgroženo je pljunuo u šolju.

− Moja žena ne zna baš dobro da kuva kafu. Zaboravio sam da te opomenem.

− Zaboravio si? Jebote! Ova kafa bi bila proglašena za najgoru kafu na svetu. Kako god, izgubio sam apetit. − dao mi je šoljicu, a ja sam je stavio u sudoperu.

− Razgovaraćemo sa Valerijom. Organizovaću sastanak u četvoro. Ne brini se ti... Kasnim. − krenem da idem, ali me on zaustavi.

− Aleksa, šolja. − pogledam u desnu šaku.

− Vidiš šta se dešava kada se oženiš. − nasmejem se i vratim se korak unazad da bih stavio šolju u sudoperu.

− Vidim. − dohvatim ključeve i izađem van. Valjda Milan neće ponovo vikati na mene.

− Bobane, vidimo se većeras.

− Vidimo se.