UZMI ME (TREĆI DEO TRILOGIJE) ŠTAMPANA

5. POGLAVLJE

... Aleksa ...

− Mislim da ću ti ugraditi švajcarski sat. Aleksa, ponovo kasniš! Propustio si dva veoma bitna sastanka! − uvek sam u pravu. Moj otac ne voli kašnjenje.

− Ne mogu da ti kažem razlog zbog čega kasnim, ali, veoma je važan. − seo je na radni sto prekrstivši ruke.

− Naravno, otkad si sa Valerijom, meni ništa ne prićaš. Sine, ja sam ti najveća podrška koju imaš. Čovek sam od poverenja kako ti kažeš.

− U vezi Bobana je i on to mora da ti isprića. Neću da se mešam. Jesi li bio na sastancima? − priđem svom stolu i obilazeći ga, pogledam oca ispod oka. Sedam i vadim telefon iz džepa.

− Dobro je sve. Sklopio sam ugovor sa Ljevinom i Korsakovom. Otvoriću još tri teretane na području Beograda i Novog Sada. Hteo sam da te pitam... Valerija je bila kod ginekologa, videla ju je Milica. Da li ću postati deda? − Valerija bi mi rekla da joj kasni, a sa obzirom koliko često vodimo ljubav, možda nam se omaklo.

− Ne znam ništa o tome. Pitaću je, pa ću ti javiti. Možeš da ideš. Ček... Oče, onaj dogovor sa Čerjakovom, otpada. Saznao sam nešto o njemu i ne želim da ova firma ima ikakve veze s tim. − podigao je levu obrvu.

− Zašto?

− Boban ga je proverio pre nekoliko dana. Nisam hteo da nešto loše uradim dok ne budem siguran, a sada sam sto posto siguran da je on kriv za otmicu pet devojčica iz Novog Beograda i okoline. Naći ću se sutra s njim i smestiću ga iza rešetaka. Pozvaćeš Bogoljuba i sve mu ispričaj. Dokazi su na tvom stolu. Boki ih je ostavio.

− Ponosan sam na tebe. − kaže.

− Još uvek ništa nisam uradio. Kad uradim, tada me pohvali. Sada, imam posla. Možeš li da odeš? − odšetao je do vrata i zalupivši njima, izašao napolje. Vreme je za posao.

***

Da li bi Valerija stvarno od mene krila da je trudna ili je otišla na redovnu kontrolu?

Te misli su mi se smenjivale u glavi i zbog njih, nisam mogao da radim. Odgurnuo sam se prstima od stola i ustao sa stolice. Uzeo sam telefon i okrenuo Valeriju. Iza vrata se čula muzika. Njena omiljena pesma. Spustio sam joj slušalicu i sačekao je da uđe. Kucnula je dva puta i ušla. Stidljivo je došla do mene pre toga je snažno lupila vratima i zatvorila ih. Poljubila me je, ali ja, po prvi put, nisam joj uzvratio poljubac.

− Nešto se desilo? − upitala me je začuđeno.

− Imaš li nešto da mi kažeš? − pogledao sam je ispod oka iskezivši se.

− Prepostavljam da ne. − nevino se osmehnula.

− Stvarno, Rija? Stvarno nemaš ništa da mi kažeš?

− Donekle, no, imam pismo za tebe. − izvadila je iz tašne neku kovertu i dala mi ju je u ruku. Podigao sam levu obrvu otvarajući pismo. Šok se proširio mojim licem.

− Postaću tata? − bacio sam kovertu na sto.

− Postaćeš tata. − obgrlio sam je rukama i odigao od zemlje. Tri puta sam je zavrteo.

− Dosta! Povratiću! − žalila se.

− U životu ovako nisam bio srećan.

− Puko si. Ki oblanda. − na blic je cmoknem u obraz i uhvatim za desnu šaku.

̶ Idemo nas dvoje... Na neko mesto gde možemo uživati. Nećeš me pitati gde?

− Sa tobom ću ići i na kraj sveta, Aleksa.

***

Razočarano me je gledala dok je ispijala zadnji gutljaj tople čokolade. Doveo sam je u VJ, moje mesto. Sedeli smo napolju pošto nije bilo mnogo hladno, a i snega skoro pa nema, tako da, svež vazduh će prijati i njoj i bebi.

− Što me tako gledaš, Valerija? − zavodljivo izgovorim njeno ime.

− Aleksa, nisam mala. Sigurno u toj tvojoj ludoj glavi smišljaš kako da me zadržiš u kući, ali veruj mi, to ti neće uspeti. − gromoglasan smeh se čuo iza mene.

− Šta imamo ovde? Naša dva slavuja se svađaju. − rekla je Andrijana. Milomir se pozdravio sa mnom i seo do mene, a Ana je sela do Valerije.

− Biće tebi slavuj. − procedi Valerija kroz zube.

− Šta se desilo? − upita Ana.

− Trudna sam.

− Ooo, pa čestitam. Sada nemoj sebe forsirati kao pre. − kao pre? Šta bi to trebalo da znači?

Andrijana je prebledela. Valerija je polako pomerala glavu levo-desno i oblikovala je usnama neke reči koje nisam razumeo.

Pogledao sam u Milomira koji je gledao u svoje prste.

− Šta se dešava? − nisam mogao da izdržim. Nešto su krili od mene.

− Ništa. − rekla je Valerija promeškoljivši se u stolici.

− Valerija... Odmah mi reci šta se ovde jebeno dešava. − progutala je poveliku knedlu koja joj je zastala u grlu.

− Bila sam trudna. − zaprepašćeno sam zurio u nju. Adrenalin je prostrujao mojim venama.

− ŠTA?! − viknuo sam tako da sam privukao pažnju radoznalih prolaznika.

̶ Bila sam trudna. − izletelo joj je. Sa lakoćom je to izgovorila, a moj svet... Moj svet se polako urušavao...