UZMI ME (TREĆI DEO TRILOGIJE) ŠTAMPANA

EPILOG

.. Valerija ...

ALEKSINA I MOJA SVADBA

21. 09. 2019. godina

Hrabri uvek biraju život, jer život je izazov, volja za pobedom i večni obračun sa patnjom, ništavilom i iskušenjima. Ali, niko ne može da stoji sam. U svakom segmentu života, čoveku je potrebna podrška. Ponekad ta podrška dolazi od rođaka, brata, sestre, muža, žene, roditelja, prijatelja, pa čak i od neprijatelja. Najviše nas guraju napred neprijatelji jer njihova želja da ne uspemo, u stvari nas dovodi do uspeha. Mogu nastaviti i dalje da nam lome krila i sputavaju nas, ali, mi ćemo namerno da istrajemo u našoj nameri i da se ne osvrćemo za svakim psom koji laje. Ako se stalno zaustavljamo kako bi ga oterali, nećemo nigde dogurati. Stojaćemo u mestu i čekaćemo da neki drugi voz krene.

Moj život je bio kao okean. Lep na oko i primamljiv, no, spoljašnjost se uvek razlikuje od unutrašnjosti. Unutar njega, besneli su talasi koji su pokušavali da tu lepu spoljašnjost unište... I udavila sam se u njemu.

A onda... Onda se pojavio on... I oslobodio me... Kada sam pobegla, našao me i na kraju, kada sam izgubila poslednju nadu, opet me spasao i uzeo pod svoje. Sada sam našla sigurno i trajno prebivalište u njegovom srcu.

− Budi mirna, Valerija! − mama se drala na mene. Venčanicu uopšte nismo mogle da zakopčamo.

− Dobro bre mama! − uzvratim istom merom. Nervira me od dana kada smo išle da tražimo venčanicu.

− Ne viči na mene! Krv si mi popila! − zašto je ona nervozna? Pa ja bi trebalo da sam nervozna.

− Mama, smiri se. − bacila je haljinu na pod i zabrinuto me pogledala.

− Neće. Uf, ubiću Aleksu. Morao je da te udeblja. − prevrnula sam očima okrečući se ka njoj.

− Mama, trudna sam. Nije me on udebljao. Tvoje unuče je krivo što sam debela, a ne Aleksa. − pomazila me je po kosi.

− Joj, dušo moja. Šta si sve preživela? Kriva sam što te ranije nisam tražila. − osmehnula sam se. Naravno da ne krivim nju za ono što mi se dogodilo. Štaviše, da me je sudbina štedela, nikad ne bih upoznala Aleksu, mamu, Andrijanu, Milomira... Bila bih nesrećna.

− Mama, našla si me, konačno. Sada si tu. − Andrijana je kao tempirana bomba, uletela u sobu.

− Stigla sam najbrže što sam mogla. Ova beba izgleda neće još napolje. − Ana je bila u devetom mesecu trudnoće. Bila je ogromna jer ju je Milomir hranio kao prase. Jela je sve što joj padne pod ruku. To radim i ja.

− Jesi li donela? − za sve sam imala rešenje. Rešenje za venčanicu je bilo da umesto venčanice nosim trenerku. Odlučila sam da se udam danas u njoj.

− Jesam. − pružila mi je kesu. Uzela sam je i otvorila. Mama je zabezeknuto posmatrala kako vadim crnu trenerku i belu majcu kratkih rukava.

− To ćeš da obućeš? Zar mlada ne treba da bude najlepša na venčanju? − oduvek se bunila protiv moje odeće. E pa izvini mama, ne slušam te više.

− Mamice, ko šiša venčanicu. Dok imam vas pored mene, imam porodicu. Da li ću se udati u venčanici ili trenerci nije bitno. − bacila sam pogled na sat. Kasnim. Jebeno kasnim.

− Jao, Andrijana, vidiš li ti? − žalila se Andrijani. Obukla sam na brzinu odeću jer mi je hladnoća prostrujala telom.

− Je l' idemo? Vreme je. − ushićeno sam izgovorila. Njih dve su potvrdno klimnule glavom.

... Aleksa ...

− Rođena je sa kašnjenjem. − dobacio je Boban.

− Bobane, umukni, da te ne bih zavalio šamarćinom. − procedio sam kroz zube da nas ljudi ne bi čuli. Sala je bila puna i nisam smeo da rizikujem.

− Evo je. − Milomir je oblikovao usnama. Spustio sam ruke pored tela i okrenuo se ka matićaru.

− Zdravo, Željana. − iskezila se.

− Jao, jao, da mi je neko rekao da ću dočekati svadbu Alekse Kovačevića, pobegla bih u inostranstvo... O moj Bože. − zagledala se u vrata. Izgleda je Valerija ulazila. Prostorijom se proširio Svadbeni marš.

Stavila mi je šaku na levo rame. Okrenuo sam se nasmejan. Šokirao sam se kada sam je odmerio od glave do pete. Nosila je trenerku, belu majicu, veo i bidermajer od belih ruža.

− Venčanica? − znatiželjno sam upitao.

− Mala. − prasnuo sam u smeh.

− Smiri se. − udarila me je laktom u rebro. Pročistio sam grlo i podruku sa Valerijom, prišao matićaru. Počela je da priča.

− Brak se uređuje zakonom samo onda kada ne može drugačije.Zbog toga ne dozvolite da Vam zakon uređuje brak. Uredite ga sami, lepše i humanije nego što to može bilo koji zakon da predvidi. Želimo da Vam bude lepo, da traje dugo,da se radujete jedno drugom,da živite sa uverenjem da ste danas obavili jedan od najvažnijih poslova u zivotu. Savetujemo Vam da ne žurite ,da pažljivo trošite reći i osećanja. Nemojte odmah potrošiti sve. Raporedite svoju ljubav i uzajamno poštovanje na svaki dan zajedničkog zivota. Zakon kaže da su muž i žena u braćnoj zajednici ravnopravni. A to može i lepše da se kaže povećavajte svoje obaveze da ne biste ugrožavali prava drugih. Brak ne može biti cilj. On je samo mogućnost da se Vaši drugi interesi lakše i lepše ostvare. Zato stalno gradite svoju vezu, proširujte njene granice, ne dajte joj da se začauri, olenji, uspava, da prestane da živi i postoji. Bogatite svoj zajednički život, borite se za ravnopravnost života budite realni i odmereni kada određujete svoje ciljeve, a jaki i uporni kada treba da ih ostvarujete. Ne možete se baviti samo ljubavlju. Ljubav je lepa samo kad se podrazumeva, kad prati sve ostale naše aktivnosti, kada nam daje snage da se što uspešnije ostvarimo kao ličnost. Budite ljubomorni, ne jedno na drugo, već na svoj brak. Čuvajte ga i branite od svih iskušenja, smatrajte ga dragocenim za svoju sudbinu i sreću. Neka ovaj dan bude srećan početak vašeg dugog i lepog zajedničkog zivota. Pre nego što vas pitam, da li pristajete, želim da mi kumovi kažu da li postoji neka prepreka za sklapanje braka. − Boban i Andrijana su coknuli jezicima − Dobro, hvala. Da li vi, Aleksa Kovačević, pristajete da stupite u brak sa ovde prisutnom Valerijom Janković? − tresao sam se. Prvi put u životu da se tresem. Ponovo sam pročistio grlo.

− DA! − izgovorio sam jasno i glasno.

− Da li vi, Valerija Janković, pristajete da stupite u brak sa ovde prisutnim Aleksom Kovačevićem?

− DA! − nije oklevala kao ja. To je moja malena.

− Kako ste se dogovorili oko prezimena? Mladoženja?

− Ostavljam svoje.

− Mlada?

− Uzimam njegovo. − stegla mi je šaku.

− Onda vas proglašavam mužem i ženom! Možete poljubiti mladu, gospodine. − privukao sam je ka sebi i poljubio je. Naši jezici su vodili borbu u kojoj je, na kraju, Valerija pobedila.

Ona će uvek biti pobednica jer naše poglavlje života tek počinje.

KRAJ