Obsession~ BOOK 1 & 2

16

Probudila sam se za školu. Spremila sam se i otišla.

Osećala sam se kao da će glava da mi eksplodira. Nisam želela mami da kažem da mi se stanje pogoršava, da je ne bih zabrinula.

Prelazila sam ulicu kada sam osetila jak bol, nisam više mogla da izdržim.

Sve je postalo crno, a poslednje što sam čula jeste zvuk sirene, i lomljave...

Ne mogu da se pomerim, sve oko mene je crno... plašim se...

Ne znam koliko dugo ležim ovako, nepokretna, ali znam da svakoga dana čujem isti glas, kako mi priča lepe stvari, smiruje me...

Evo ga opet....

"Ne brini, Ivana, uz tebe sam... samo kada bi mogla bar da me pogledaš... nedostaje mi tvoj pogled...nedostaješ mi... nema te mesec dana, a za mene kao da je prošla cela godina... nadam se da me bar čuješ... volim te..."

Želela sam da otvorim oči, i pogledam osobu koja mi je sada ovo rekla, koja priča sa mnom svakog dana...

"Ivana... ludim... ne znam šta da radim bez tebe... brinem se... hoćeš li se probuditi... samo želim da budeš dobro..."

Sada se ovo crnilo pretvorilo u svetlo sivu boju...

"Dva meseca... nekima je to malo... nekima mnogo... a ja ne mogu da ti opišem koliko je dva meseca bez tebe... nedostaješ mi..."

Crno, sivo, pa sada i belo...

"Skoro godinu dana... Ivana, nedostaješ mi, svima nedostaješ, želim te nazad, molim te, vrati mi se veštice..."

Bol u glavi me je naterala da polako otvorim oči... bolelo je, ali je vredelo...

Ispred mene je bila osoba, jako lepog lica, malih usana, tamnih očiju, koje su sada lile more suza...

Pogledala sam ga i kada su nam se pogledi susreli...

"Doktore, BUDNA JE!!!"

Tada je doktor ušao u sobu.

"Koliko prstiju vidiš?"stavio je ruku ispred mene.

"Pet"odgovorila sam

Doktor se nasmešio.

"Da li znaš ko je ovo?"pokazao je na dečka koji je sada bio po malo zabrinut.

"N-ne..."bio mi je poznat, ali nisam znala odakle...

"Da li se sećate bilo čega iz prošlosti?"upitao me je doktor dok je zapisivao nešto na papiru.

"Princ... veštica..."rekla sam tiho i pogledala u dečka koji me je uhvatio za ruku.

"Ne brini Ivana, i dalje te volim..."rekao je i izašao sa doktorom ostavljajući me totalno zbunjenom.

Minho P.O.V

"Bojim se da imam loše vesti"izjavio je doktor zatvorivši vrata.

"Ivana... ona ima amneziju..."moj ceo svet se srušio...

...šta ako me se nikad ne seti... možda i bolje.... u nekim situacijama sam se stvarno ponašao kao stoka...

Klimnuo sam glavom i ušao nazad u sobu i seo do kreveta.

"Svakog dana sam sluśala prelep glas, ubijalo me je što nisam znala ko je izvor tog anđeoskog glasa... a evo sada kada više nisam u komi, i dalje ne znam ko si..."zadnji deo rečenice rekla tiše.

"Žao mi je... stvarno jeste..."uzeo sam joj ruku.

"Ne treba da ti bude... Vratiću ti pamćenje, obećavam..."

Osmehnula se i stegla mu ruku...

"Krenimo...

....ispočetka.....".......

....

....