Obsession~ BOOK 1 & 2

šesti deo

Dani su prolazili, svako jutro sam se budio sa osemhom na licu.

Otišao sam na posao i Taehyung me jekao i obično toplo pozdravio.

"Ovih dana se stalno smeješ, i to je super, ali plaši me"Taehyung je prelistavao nešto i odmeravao me

"A i ti si nešto srećan ovih dana... aaaa.... ko je u pitanju"naslonio sam ruke na pult
"N-ne znam na šta misliš.. "videlo se da je nervozan.
"Nema veze... iskopaću sve iz tebe onda kad se najmanje nadaš"mrklo sam ga pogledao i uzeo kartone.

Pregledao sam pacijenta, a onda je Lela uletela u prostoriju.

"Minho, pacijent iz petice, kolabirao"ustao sam odmah sa stolice i potrčao.

Položio sam pacijentu ruke na grudi i počeo oživljavanje. Brojao sam do 20 pa sam mu proverio puls.

Pokušao sam sve što sam mogao, ali na žalost...

"Vreme smrti... 16:23... "izašao sam iz sobe i otišao kod Taehyunga.

"Šta je? Gde ti je osmeh? "odmahnuo sam glavom.
"Uvek me pogodi kada pacijent premine.... posle toliko godina ja idalje ne mogu da prebolim činjenicu da iako trebam da spasim nekome život, mnogo puta i ne uspem... "

"Zašto mi to zvuči poznato? Hmmm stvarno ne znam.. "opet je bio sarkastican.
"Svaki put, ista priča... ali razumem te... zato ja radim za pultom"nasmejao se i razvrstavao kartone i papire.

Dobio sam poziv od Ivane koji sam rado prihvatio.

Ivana:Minho-ya!...
Ja:Kaži~
Ivana:Si u gužvi?
Ja:Ne, reci slobodno
Ivana:Pitala sam se ako hoćeš da kasnije odemo u šetnju... ne moraš ako nećeš...
Ja:U pola sedam, budi spremna
Ivana:Vidimo se
Ja:Čekaj!
Ivana:Da?
Ja:Jedva čekam da te vidim~...
Ivana:I ja tebe....

Pregledao sam još par pacijenata i kada mi se smena završila dobre volje sam napustio ustanovu.

...

"Ima nešto novo? "upitala me je devojka koja je stajala pored mene. Nosila je preslatku plavu majicu sa ovcom na njoj i kosa joj je bila zakačena šnalicom.

"Hehe, ne. Gužva po poslu, kao i obično.. Ti? "
"Nema ništa, na poslu kao i obično radila sam na novim skicama jer trebamo da prezentujemo nakit uskoro jednoj velikoj kompaniji"

Inače, Ivana se bavi dizajnom nakita i odeće.

"Pa to je odlično! "povikao sam.
"Mhm, ako se toj akenciji svidi naš rad, potpisaćemo ugovor za modnu kuću! "nasmejao sam se i počeo da skačem oko nje.

"Veruj mi, potpisaćete vi taj ugovor"nasmejala se i nastavili smo da se šetamo.

U parku je bilo mnogo dece koja su se igrala i trčkarala naokolo. Smejala su se, neka su plakala jer su pala. Ali uvek ih je neko oraspoložio, pomogao... da li je to bio drug, drugarica ili možda roditelji.

Poenta je, bez obzira šta se dogodi, uvek ti neko vrati osmeh na lice, pruži ruku i pokaže ti da je sve u redu.

"O čemu razmišljaš? "upitala me Ivana.
"Slatka si. "pogledao sam je i nasmejao se
"H-hvala... "savila je glavu i pocrvenela.

Hodali smo blizu jedno drugome, ruke su nam se dotakle, a mene je bilo strah da je uhvatim za ruku.
Imao sam toliku želju da je držim ali me je bilo strah da me odbije.