Obsession~ BOOK 1 & 2

17

Osmehnuo se od uha do uha.

Klimnuo je glavom.

"Doći ću opet kasnije, moram ići."klimnula sam glavom i tako je napustio prostoriju.

Sladak je, šteta što ne mogu da ga se setim.

Uradili su još par testova i rekli mi da mogu da idem kući za nedelju dana.

Kada su me sestre i doktori najizad ostavili na miru, u sobu je ušla neka devojka.

Znam je.

"Ivana..."izgovorila je.

"Rose..."nasmejala sam se. Potrčala je i zagrlila me.

Tako smo se grlile par minuta. Onda je sela na stolicu pored kreveta. Pričale smo pola sata.

Onda se vreme posete završilo pa je morala da ode.

Nešto me je mučilo... nje sam se setila, a Minhoa nisam... zašto? Kako?

Zabolela me je glava pa sam brzo zaspala.

=-=-=-==-=-=-==-=-=-=-==-=-=-=-=-==-

U posetu mi je dolazila i mama, i nje sam se setila. Svega se sećam, ali ne sećam se ničega u vezi sa Minhom.

I tako je došao dan da idem kući. Mama je došla po mene.

Zakoračila sam u kuću. Osećala sam se kao da nisam izgubila pamćenje. Svaki detalj svoje kuće sam znala.

Otrčala sam u sobu i zaklučala vrata. Htela sam biti malo sama.

Zavese su bile navučene pa je soba bila strašno mračna.

Stala sam ispred prozora i povukla zavese.

Zraci sunca su osvetlili moju sobu. Otvorila sam prozor i izbacila glavu napolje.
Posmatrala sam prirodu i dvorište.

Osetila sam kako me neko posmatra. Pogledala sam u prozor kuće koja je bila do moje.

Bio je to onaj dečko, Minho.

Gledao me je, nekako, srećan sa osmehom na licu.

Osmehnula sam se i mahnula mu. Lagano je klimnuo glavom i sklonio se sa prozora.

Izdahnula sam i sela na krevet. Uzela sam laptop i ušla sam u facebook. Gledala sam neke objave, onda sam čula lupanje po prozoru.

Uplašila sam se i poskočila. Krenula sam ka prozoru, ali odmah sam se sklonila.

Minho se popeo na moj prozor i ušao u moju sobu.

Tada su mi prošle slike kroz glavu. Ista ova situacija.

Misli mi je prekinuo njegov smeh.

"Haha što si se toliko zamislila?"pitao me je sa najlepšim osmehom.

"Bolje pitanje, odakle tebi pravo da ovako upadaš u moju sobu?"prekrstila sam ruke.

"Pa eto, imam prava. Samo sam došao da vidim šta moja veštica radi, i da li se oporavila"kada je rekao to srce mi je zaigralo. Nasmejala sam se i klimnula glavom.

"Bolje sam. Setila sam se dosta stvari"nisam želela da mu kažem da se svega sećam, sem njega.

Na moje reči u njegovim očima se pojavila iskrica, kao tračak nade.

"Da li si se setila, možda-..."prekinula sam ga.

"Čim sam te ugledala sada slike su mi prošle kroz glavu."rekla sam nekako tužno.

"Šta ti je? Što si tužna?"rekao je i uhvatio me za ruku.

Nisam se osećala neprijatno, jer me je nepoznata osoba uhvatila za ruku, što me je začudilo.

Nisam ništa rekla, samo sam ga povukla za ruke i naslonila glavu na njegove grudi. On je obmotao njegove ruke oko mog struka.

Imala sam potrebu da ga zagrlim. Tada sam se setila istih ovakvih zagrljaja. Setila sam se njegovog mirisa.

Grlili smo se a onda sam čula šmrkanje. Pogledala sam u Minhoa koji se suzdržavao da ne ispusti suze.

"Žao mi je Minho. Stvarno jeste..." rekla sam i obavila ruke oko njegovog vrata. Zagrlio me je još jače, i glavu zabio na moje rame.

Ispustio je par suza, ali se ipak suzdržavao. Bilo mi je stvarno žao.

Ali čim ga je ovoliko dotaklo, to, što ne mogu da ga se setim, znači da sam mu mnogo značila.

Da li je i on meni značio?

Osetila sam umor, pa sam opustila stisak oko Minhovog vrata.

On je to primetio pa me je podigao i položio na krevet.

"Odmori se."rekao je i pokrio me.

"Ni ne pomišljaj da odeš sada!"rekla sam odlučno. On se blago nasmejao i legao pored mene.

"Ostala si ista, stara, veštica..."zagrlio me je i tako smo zaspali...

-=-==-=-=-==-=-=-=-==-