Obsession~ BOOK 1 & 2

19

Stigli smo ispred nekog parka.

"Žao mi je, ponekad stvarno poludi... ja nisam takav. Neću ti zlo..."rekao je Seo i nasmejao se blago.

"Zašto pljačkate ljude?"glupo pitanje ali šta ću.

"Moramo... ili će se nešto loše dogoditi..."rekao je i nastavili smo da se šetamo po parku.

"Šta to?"

"Radimo za jedne ljude, mislim porodicu, i ako ne ispunimo šta oni zahtevaju od nas, biće svašta... prokleta podorica Lee..."

Lee... Lee???

"Jasno mi je... hvala vam još jednom, ali bolje da krenem."od jednom sam samo počela da trčim... nisam više marila kuda idem. Samo znam da sam utrčala u neki kafić koji je doslovno bio prazan.

"Izvinite, zatvoreni smo."pogledala sam u devojku koja je to izgovorila.

"Izvinjavam se. Da li mogu samo na sekund da pozovem nekoga?"devojka je klimnula glavom i pružila mi njen telefon zatim nastavila da sređuje kafić.

Koga da zovem?? Ne znam ni jedan broj na pamet...

Toliko sam razmišljala da je glava počela da me boli.
Onda su random brojevi počeli da iskaču po mojim mislima. Kako su mi se pojavljivali brojevi tako sam ih i upisivala.

10 brojeva... verovatno jeste mobilni...

Pozvala sam broj i nije trebalo da se osoba sa druge strane javi.

"Halo?"bio je to muški glas, malo dublji... verovatno jer je bilo kasno.

"H-halo."izgovori sam nesigurno.

"Ivana! Gde si, šta je bilo? Odmah dolazim!"posle toga sam izgovorila ime restorana i on je prekinuo.

Zamolila sam devojku koja je radila ovde da ne zaključava jer treba neko da dođe po mene, ali me je ona samo drsko izbacila. Nisam se bunila, plaćaju je da to radi.

Sela sam na klupicu blizu restorana i sklupčala se koliko mi je bilo hladno. Više ni ne znam koliko je prošlo od kada sam nazvala onaj broj, samo znam da nisam osećala ruke i noge od hladnoće.

Osećala sam se slabo, osećala sam umor... zadnje što sam videla bilo je jako žuto svetlo.

Minho P.O.V

Čim sam dobio njen poziv izleteo sam iz kuće. Ime restorana mi se vrtelo u glavi, kako je uopšte došla do tog restorana? Pa on je skroz na kraju grada.

Požurio sam i vozio glavom bez obzira. Za 20 minuta sam bio ispred restorana i u daljini ugledao nekoga ko sedi sklupčan na klupi. Izašao sam iz auta i trčećim korakom požurio do klupice.

Na njoj je sedela ona, sklupčana, uspavana, bleda.

Prišao sam i uhvatio je u naručje. Drhtala je od hladnoće.

Smestio sam je na zadnje sedište i pokrio je svojom jaknom.

Požurio sam i opet sam vozio kao lud. Stalo mi je do nje. Volim je, i ne mogu da verujem da sam dopustio da se smrzava.

Smestio sam je u krevet i ušuškao. Izašao sam kroz prozor i uputio se ka svojoj kući.

Ivana P.O.V

Probudili su me zraci sunca i užasna glavobolja. Pogledala sam oko sebe i shvatila da sam u svojoj sobi. Ustala sam i ugledala list papira na podu. Uzela sam ga i pročitala.

"Žao mi je što nisam došao ranije, smrzla si se i sva si drhtala. Najiskrenije mi je žao, i nadam se da se ovako nešto neće ponoviti. Volim te. Minho."

Ko je Minho?

Bila sam previše zbunjena. Kako je ovaj Minho dospeo u moju sobu i šta je tražio ovde?

Bacila sam papirić i spremila se.

Sišla sam u kuhinju gde su bili moji roditelji.

"Sedi dušo"rekla mi je mama i sela sam preko puta nje.

Jeli smo u tišini, pa sam ja odlučila da progovorim.

"El idem ja u školu?"moji roditelji su odmahnuli glavom.

"Imaš ispite uskoro, tako da bolje bi ti bilo da učiš."rekao je tata, aja sam klimnula glavom.

"A matura?"osmehnuli su mi se.

"Ne brini se, imamo još mesec dana da isplaniramo sve. Za početak haljina."osmehnula sam se uputila se ka sobi. Bilo mi je dosadno pa sam počela da crtam haljinu, za maturu kakvu sam je ja zamišljala.

Uglavnom sam se u slobodno vreme bavila dizajnom, iz dosade.

Kada sam završila ostavila sam crtež po strani i izašla u dvorište. Sela sam na trem i posmatrala cveće koje je polako počelo da se razvija i postaje sve lepše. Ustala sam i sela sam na travu, baš pored jedne ruže, ali ne bilo kakve. Izdvajala se od ostalih, bila je manja, sa više bodlja, svetlija od ostalih. Posebno sam obratila pažnju na nju.

Dotakla sam je i istog trenutka se ubola. Tako mala, a tako bode.

Male stvari, najviše bole...

Čuo se glas u mojoj glavi i pogledala sam oko sebe, pa u moj prst koji je uveliko imao crvenu tačku. Samu sebe sam podsećala na princezu Auroru kada se ubola o vreteno.
Nasmejala sam se i ustala.

Ali za razliku od te princeze, koja čim se ubola, pala od čarolije, ja sam nastavila dalje i ako mi je idalje teško ja guram napred.

Možda ste zbunjeni, ali u mom životu, ovoliko godina koliko postojim, izdešavala su mi se svakakve stvari, lepe i ružne. Mada mislim da ružnih ima za nijansu više.

Zbog nesreće sam izgubila pamćenje, koje bi trebao da mi se postepeno vrati, mada čisto sumnjam.

Razmišljala sam o ovome a onda sam osetila da me neko posmatra. Prosto sam imala takav osećaj.

Pogledala sam pored sebe i videla nekog dečka kako me gleda i osmehuje se.

"Našla si zanimaciju?"rekao je i približio mi se.

Uplašila sam se pa sam brzo ustala.

On je sada bio vidno zbunjen.

"Ivana... šta je bilo?"upitao me je i u glasu sam mogla da čujem zabrinutost.

"Odakle znaš moje ime??"

Lice mu je prebledelo, a oči razgoračile.

"Ne. Ne. Ne... ne opet!!!"razdrao se i klekao na pod.

Gledala sam ga i bilo mi je nekako žao. Idalje sam bila zbunjena.

"Nemoj mi ovo opet raditi. Samo kaži da se šališ!"pogledao me je tim tamnim očima iz kojih su suze lile poput vodopada.

"Ž-žao mi je..."rekla sam i okrenula se.

"Samo... znaj da njne moja krivica što se ovo desilo... a nije ni tvoja."utrčala sam u kuću i zalupila vratima.

Da li je to taj Minho? Nekako me boli kada sam ga videla kako plače... žao mi je, iskreno jeste...