Konačno zbogom ( I deo)

11. Poglavlje

Beograd, jesen 2018.

Šetam gore dole po kancelariji direktora jebenog tabloida, i pokušavam da ne pokažem koliko sam iznerviran. Tačnije besan, zbog klevete koja je njegovim novinama donela duplo bolju prodaju od uobičajene. Telefon ne prestaje da mi zvoni, što zbog lešinara koji bi kakvu takvu izjavu o prljavštini koja je osvanula u konkurentskom smeću od novina, što zbog prijatelja i saradnika koje zanima, kao i mene, šta se kog đavola dešava.

Toza, moj matori, je više zabrinut da ne napravim neko dodatno sranje, jer njegova sam krv pa se plaši mojih naglih reakcija i zivka svakih sat vremena. Od jutros me zvao više nego za sve ove mesece koje sam proveo u Beogradu po povratku iz Italije. 

Ne znam ni šta bih mu rekao, osim da je fotografija na kojoj sam prikazan kako odvaljen od alkohola pokušavam da se održim u polusedećem položaju u separeu kluba, dok mi ga neka riba zadovoljno puši, ustvari fotomontaža. Jer, volim ja oralno zadovoljavanje, ali nisam jebeni egzibicionista. Ne zbog reputacije, imao sam nadimak ajkula dok sam bio aktivan vaterpolista što dovoljno govori o meni kao igraču, već zato što ništa ne radim polovično. 

Ja kad nešto radim, posebno kad tucam, volim da imam vremena i da u tome maksimalno uživam. Jebeni sam komformista, tužite me.

Zato čekam da Miodrag Marić, direktor korporacije Ingram, pod čijim se rukovodstvom nalazi i onaj usrani tabloid, bar nešto ponudi kao opciju, kako bi izbegli sud. Jer ni njima, a ni meni to ne ide u prilog. Zna to ova pirana odlično, zato mu se ne žuri sa nagodbom. Ali pošto ni ja nisam sisao veslo, smišljam kako da ovo odigram u svoju korist, kad sam već jebena 'oštećena strana'.

Na kraju, Marić prvi pokušava da izgladi stvar sa pitanjem"Koliko tražite?"

Ne čekam da moj zastupnik išta pametno kaže, već počinjem da se smejem kao budala. 

Da me je to pitao pre 12 sati, verovatno bih ga odrao i sve pare dao Onkološkom Institutu kao donaciju, samo zato što mrzim način na koji se kupa u parama. Jer za mene svi koji nisu zaradili pošteno ili bar ne preko tuđe grbače, nisu vredni ni poštovanja ni vremena, ne jebem ja onu devizu 'svaka čast na snalažljivosti'. Jebeš to kad narodu prodaješ maglu da se zamlaćuje tuđom mukom, samo da ne misli na svoju. Zato nam država i jeste u kurcu, i zato sam se ja i upustio u ovo sranje od politike, da pokažem da može i pošteno da se dođe do rezultata.

Nego, fokusiram svoj pogled i usmeravam punu pažnju ovom jebivetru ispred mene, samo kako mi ne bi promakla reakcija na ono što se spremam da izgovorim. A onda udahnem, i bez da dva puta razmislim, ispalim, "Neću tvoj prljavi novac!Želim demanti!"

Gleda me začuđeno i likujućim glasom brže bolje pristaje, "Naravno, odmah u sledećem broju. Daćemo vam i dodatnog prostora za marketing vaše kampanje, svakako na račun kuće"... 

Bla, bla, bla... Pričao bi on još, ali ja nisam završio: "U drugim vašim novinama!"

Sad me zbunjeno gleda, ali promuca jedno 'ne razumem'.

Ni ja ne razumem samog sebe, ali kad sam već osvanuo u novinama bez da sam išta pitan, mogao bih da se smeškam sa naslovnice malo ozbiljnijih novina i to pod mojim uslovima. 

"Želim reportažu na tri strane i naslovnu u časopisu 'Fit & Out'." 

Taman pošto on počne zadovoljno da klima glavom za pristanak, ja nastavljam, "O vašem trošku."

Zbunjen je, ali nema kud, pa pruža ruku u koju ja samo gledam i dodajem, "Tri dana na Zlatiboru, u smeštaju po mom izboru. Za dve osobe. Poslaću vam račun po povratku u Beograd!" 

Pošto Marić ne spušta ruku već, čini mi se zadovoljno odahne, jer je jeftino prošao za sranje svojih novinarčića, pružam mu ruku u jak stisak i zadajem finalni udarac, "Ja biram ko će obaviti posao!"

Sad već guta knedlu, ali ja se okrećem ka vratima i dodajem da ću ga sutra obavestiti o svim detaljima oko polaska i imena koje želim da stoji ispod teksta o meni i mom životu.

A onda zalupim vratima dok sa cerekom idem ka liftu, u mislima već na tom putovanju sa ženom čijih sam očiju rob postao, a da to do malopre ni sebi nisam hteo da priznam.

Mislite da sam Gad, sa velikim 'G'? Ma, ne... 

Ja samo ne znam za poraz i ne volim da gubim. A kad već ne igram u bazenu, želim da si začinim život na betonu. A, ako pritom zaigramo i u krevetu, osvajanje zlata na Olimpijadi, definitivno će postati moj drugi najbolji rezultat u životu...

Ok, možda sam ipak arogantni seronja, ali ona riba koja kaže da je to ne loži, laže kao pas. 

Možda Zelenooka ima druge planove, ali na kraju će, htela ne htela, i mene u njih da uključi. 

Da sam znao da je ozbiljan igrač koji zna kako do isključenja iz igre, sigurno bih se trenutnoj Marićevoj kapitulaciji radovao još više. 

Ovako sam poveo 1:0.

******************************************

Pa neka igra počne... ;)