Konačno zbogom ( I deo)

2. Poglavlje

Pag, leto 2017. 

"Halo, mama!" nervozno se javljam dok se žurno provlačim između znojnih i polugolih tela.  

"Da li je sve ok?" zabrinuto pitam dok mi prsti nesvesno lete ka vratu. Tek kad napipam lančić malo se opustim i slušam dok mama govori:

"Naravno mila. Samo smo htele da te čujemo... Kako je prošao nastup?"

Konačno izlazim iz kluba i ne osvrćući se krećem ka parkingu. Pogledom tražim svoj auto i vedro odgovaram, "Bolje nego što sam očekivala kad se u obzir uzme sastav u kojem smo došli. Pričaću ti sutra, krećem ujutro čim popijem kafu". Već sam mislima u roditeljskoj kući jer mi moja devojčica užasno nedostaje.

"Kako se slažete? Jel Mimi dobra?" Mama se smeje i priča mi šta su sve radile od jutros, a onda mi u ušima odzvoni jedno glasno, "Mama! Kosta me je opet počupao za kosu dok smo bili u parkiću!"

S mukom zadržavam ozbiljnost u glasu dok ispitujem svoju devojčicu šta se desilo i ko je prvi počeo... Pošto mi se tužno izjada, pozdravljam ih uz obećanje da se sutra vraćam po nju.

Znam da joj je lepo sa mojim roditeljima, ali ne razdvajamo se često pa me pomalo peče savest što smo već tri dana tako daleko jedna od druge. Ali što kaže moja sestra, njoj je lepše sa njima, jer joj udovoljavaju u svemu. 

Mimi je za sada jedino unuče mojim odnedavno penzionisanim roditeljima, pa im svima ide u prilog što se druže. Neša, moj tata, ionako stalno kuka kako ih retko posećujemo. Mislim da ću morati to da promenim. Pogotovo što Anđa, moja dobrodržeća majka manje smeta i tati i ostalim u okruženju kad je obrlati moja radoznala petogodišnja šmizla.

I dok razmišljam kako da se organizujem da ih i Mimi i ja češće viđamo, parkiram se pred hotelom u kojem smo odseli. Pošto se danas nisam stigla ni jednom okupati u moru, rešim da se opustim na hotelskom bazenu, jer je mrak već pao pa neće biti gužve. Dobro će mi doći da se malo rešim napetosti u mišićima dok preplivavam par dužina. Moram priznati da su nam organizatori ovog putovanja rezervisali stvarno vrhunski smeštaj, pa je šteta to ne iskoristiti kad sam već pristala na ovaj dolazak. Leto je možda na izmaku ali čak i dok noć smenjuje dan, napolju je vrelo.

Zadihano jurim pored recepcije i na par metara od lifta čujem smeh, ali se ne okrećem. Znam da je moja ekipa i dalje na Zrću i da neće na spavanje pre zore, jer ko je lud žrtvovati super provod zarad par sati sna. Baš ih briga, oni imaju organizovan autobuski prevoz, a mene do Novog Sada čeka bar deset sati vožnje. Ali ne žalim se, jer jedva čekam dugi zagrljaj i mnogo poljubaca od svoje mezimice, a ona to najbolje radi.

Ne volim da gubim vreme, pa mi užasno smeta što lift nikako da se spusti do prizemlja i taman kad rešim da se do trećeg sprata popnem stepenicama, čujem da me neko zove.

"Ma, jel to Manja Miletić, ili me oči varaju?" Začuđeno se okrećem i vidim mog školskog drugara kojeg sam posle nekoliko godina videla pre tri meseca na godišnjici mature. Visok i mišićav i pre petnaest godina bio je najveća faca u gimnaziji. Sad kad je uspešan vaterpolista, ali i veliki šarmer, osvaja sve i svakog gde god da se nađe. 

"Otkud ti ovde Bojane?" pitam začuđeno. 

"Privodimo pripreme kraju. Spremamo se za Evropsko prvenstvo, pa smo zaglavili ovde do srede. Otkud ti?" pita i pogledom traži moje društvo. 

Šaljivo se okrećem i kažem: "Rado bih te predstavila, ali sama sam... Devojke su još uvek na plaži". Zausti da me još nešto pita, ali čujem da ga saigrači zovu, pa me brzo ljubi u obraz uz obećanje da će se javiti kad se vrati sa takmičenja. Nije da to očekujem, jer budimo iskreni, male su šanse da se družimo pošto ja ne izlazim. Mašem mu i ne osvrćući se ulazim u lift koji se ipak dovukao.

Pošto sam se presvukla u kupaći, proverim e mail poštu, odgovorim na par poslovnih predloga i pošaljem sestri kratak sms. Iako posle mnogo vremena nisam okupirana poslom, osećam se iscrpljeno. Navikla sam da kad god nisam kući i brinem o svojoj šmizli, nagomilavam obaveze kako ne bih imala vremena da mislim na prošlost i tonem u tamu. Ona to nije zaslužila. Zato sam i telo i um dovodila do krajnjih granica izdržljivosti, jer bih samo u tom slučaju uspela da zaspim. Bilo je dana kad sam posrtala, bila u iskušenju da ne napuštam krevet, želela da ignorišem okolinu, ali to je za samohranu majku bio nedopustiv luksuz.

Otresito odmahnem glavom i krenem ka bazenu. Vreme je za plivanje, a čim se fizički opteretim rasteraću ovu izmaglicu koja mi nagoveštava mogući napad panike.

Čim sam se domogla bazena, ne oklevam, već shvativši da sam potpuno sama na otvorenoj velikoj terasi, bacam peškir i skidam hotelski bade mantil pa se naglavačke bacam u vodu koja je prijatno topla, iako je sunce već odavno zašlo. Preplivavam bazen nekoliko puta i nemo si čestitam na dobroj kondiciji. Svi oni naporni treninzi modernog plesa, isplatili su se. Posle isplivanih deset dužina, odmaram se i glasno uzdišem dok se pridržavam za ivicu bazena. Pravim plan kako da nešto pojedem bez da izlazim iz sobe, jer treba da se spakujem i što pre legnem. Treba mi sna kako bih odmorna ujutru krenula na put. Volim brzu vožnju, ali na graničnim prelazima bi moglo biti gužvi, a želim pre mraka da stignem kod mojih. Anđa je sklona panici i ne voli kad vozim noću, majka ko majka....

S tim mislima iskačem iz bazena, zatvaram oči i cedim kosu. 

A onda me duboko, "Ne mogu da verujem!" dobar metar odbaci od tla. Samo što se saberem, a treba mi dobrih 30 sekundi da se usudim da otvorim oči, čujem -"To si stvarno ti?!". 

Okrećem se oko sebe, pa zbunjeno pogledam u gromadu koja stoji tačno ispred mene, jer shvatam da smo sami na velikoj terasi. Šokirano ga gledam dok mu se usne razvlače u raspamećujući osmeh.

Nemam pojma šta bi trebalo da kažem muškarcu koga prvi put vidim u životu, pa posle par čudnih trenutaka krećem ka bade mantilu koji sam nemarno bacila na jednu od plastičnih ležaljki. Samo što sam zakoračila na desnu stranu, to učini i on. 

"Mislim... ovaj... bojim se da ste me pomešali sa nekim"... Mucam, jer mi nije svejedno što se ovaj krupni crnokosi tip ponaša kao da je pronašao blago. 

"Izvini ako sam te uplašio, ali mislio sam da te nikada više neću videti. Jebote, kao sirena si samo izronila ispred mene, pa mi je teško da sakrijem oduševljenje"... Dok on priča nemam pojma o čemu,a ne izgleda napušeno, uspem da se dokopam ležaljke, grozničavo navlačim bade mantil, i krvnički ga stežem dok se grlim rukama. Svesno ostavljam peškir kako bih se što pre sklonila odavde. Nije kao da mi izaziva jezu, ali nemam pojma šta želi ovim uletom, jer ja ... 

"Imao sam želju da otkrijem koje su ti boje oči, ali mračno je... Da li bih mogao da te častim pićem"... prekida mi zbrkane misli, drskim rečima.

Dobro, to je sad već jaaako čudno, pa pronađem glas kako bih objasnila nekoliko stvari. 

"Vidi Veliki, ne ispijam pića po barovima, pogotovo ne sa nekim koga vidim prvi put u životu. A pošto je ujedno i poslednji, a ja sam lepo vaspitana žena, želim ti lep život. Deluješ mi kao džentlmen pa te molim da se pomeriš kako bih mogla da prođem"... Počinjem da se tresem, jer mi je hladnjikavo a i neki čudan osećaj prožima mi telo, a on i dalje tvrdoglavo zuri u moje lice.

"Ti si najlepša žena koju sam ikada video... Ako bi bar mogla da mi kažeš kako se zoveš"... Počinjem nervozno da se smejem, jer je to odličan način da se rešim ove napetosti. Pa kad shvatim da mu verovatno izgledam kao neka arogantna, dobro udarena u glavu plavuša , uspem da protisnem: "To su sad već dve stvari koje te zanimaju... Malo žuriš, zar ne misliš tako?"

Razrogačeno me gleda tamnim očima, pa mu šapnem, " Zelene." 

Čujem zamišljeno "Hmm?" pa koristim priliku i trčećim korakom krećem ka ulazu u prazan hol hotela. Pre nego što zakoračim unutra, hvatam se za okvir vrata, okrećem i dovikujem: "Hej čudni! Oči su mi zelene boje!" 

I ne čekam da nešto odgovori ili krene zamnom, već nastavljam da jurim ka stepenicama. Ne pada mi na pamet da čekam lift, jer kakve sam sreće dok u njega uđem, Veliki će se odšokirati, a stvarno nisam raspoložena za flert.

Ma koga ja zavaram, zaboravila sam i kako se to radi. 

A tako je i bolje! 

************************************

Sad kad sam vas upoznala sa njima, i njih međusobno, vreme je da saznamo kada su se i kako ponovo sreli...