Konačno zbogom ( I deo)

30. Poglavlje

Beograd, 2018/2019

Retko pijem. Još ređe plačem. 

Ali, za doček Nove godine ja sam se ubio od alkohola. Kažu da sam tu noć na kraju ridao.

Poslednji put obe stvari uradio sam pošto sam sa Nemanjom i Lukom morao da idem na identifikaciju. Stana nije mogla da ide, jer je doživela infarkt kad su joj saopštili da njen jedinac dolazi kući, ali da mora da ide i potvrdi da je to on. Nikola nikoga bližeg nije imao osim nje i nas. Ali čak i nama s kojima je pišao u pesku, bilo je teško prepoznati ga. 

Ipak, nikada nikome nismo to rekli. Šta i da kažem kad ni ja to nisam mogao da prihvatim.

To je bio trenutak kada smo svi do jednog odrasli. Sve što nas je mučilo, i pre i posle toga, sve je bilo smešno. Ništa nije moglo biti toliko sjebano kao odlazak na prepoznavanje najboljeg prijatelja kojeg si zvao bratom, jer su ga Šiptari unakazili do neprepoznatljivosti. 

Kasnije smo ugrubo saznali šta se desilo, ali bez pojedinosti, jer postojao je razlog zašto u novinama nije osvanula ni čitulja. Mi smo znali zašto, ali njegova devojka, majka i veliki krug ljudi koji su ga poznavali nisu imali pojma zašto je pokopan kao da je najgori kriminalac. 

Jako brzo i tiho, bez i jednog policijskog zvaničnika.

Devojka mu je, tako sam bar čuo, doživela nervni slom i pre sprovoda, pa mnogo toga nije primetila, a i Stanu je boleo kurac ko je došao da ga pokopa, kad je bila na aparatima i danima posle toga životno ugrožena. Dali smo sve od sebe da joj obezbedimo najbolju negu pa se koliko toliko oporavila, ali nije htela ni da čuje da ide samnom za Italiju. Tako su o njoj više brinuli Nemanja i Luka, a kako sam čuo i nesuđena snaha je obilazila svremena na vreme. 

Njoj nikada nisam izjavio saučešće, jer kako reći osobi koju nikada pre nisi sreo da ti je jebeno žao.

Ja sam i sada žalio na svoj način, a razlog nije samo okidač za vraćanje u prošlost. I sve su prilike da ću tek da žalim. Za početak zbog 'susreta' na Sajmu.

Tog popodneva, dva dana pre Nove godine, zamrzeo sam sebe. Uprkos bolnom saznanju da sam za nju bio obična avantura, bilo je lakše jebati je dok nisam znao ko je zapravo. Ali, pošto sam saznao da je žena mog života pre više od šest godina trebalo da se uda za mog najboljeg ortaka, a da sam ja pred Bogom i narodom trebao da budem prvi svedok tome, i ipak je pojebao uz zid kao poslednju kurvu... To je bilo previše čak i za kurvara poput mene!

Lažem! Previše, sve do trenutka dok nisam shvatio da je jedina žena koju nisam smeo da volim, bespovratno ukrala moje srce! 

Pička sam! Ali to je i dalje bila moja tajna.

Pustio sam da prođe neki dan da shvatim šta sam jebeno uradio, i da probam da smislim šta ću dalje. Ali, znao sam da moram da razgovaram sa njom. 

Da joj kažem ko sam zapravo i da joj objasnim zašto odustajem od nas, od nje i svega što sam mislio da možemo biti!
Ionako me ne može mrzeti onoliko koliko već mrzim sebe. Ustvari, zašto bi mrzela nekoga za koga osim požude, baš ništa jebeno ne oseća.

Morao sam samo još da smislim kako da to za nju što bezbolnije izvedem i ne sjebem je još više. Sve mi je to kao roj stršljenova grizlo i dušu i um, što je za posledicu imalo moje utapanje u viskiju.
Morao sam da se obeznanim toliko da je u trenutku slabosti ne bih pozvao ili joj poslao poruku sa nekom glupavom istinom. Zaslužila je bolje.