Konačno zbogom ( I deo)

31. Poglavlje

Januar, 2019.

"Žao mi je, ali moram da se povučem iz trke za Ministra sporta i omladine, usled privatnih i porodičnih razloga." Prevalio sam to nekako preko usta u zvaničnom obraćanju medijima. Samo na taj način bio sam oslobođen ostalih obaveza oko kandidature, jer je Premijer na svu sreću imao sluha za moju odluku.

Onu koju sam doneo dan pošto sam se otreznio. Dugo sam vagao opcije koje imam i posle otvorenog razgovora sa moja dva najbolja ortaka, shvatio da je najbolje da odem. Ionako me ovde više ništa nije vezivalo. 

Voleo sam ja Beograd, svoje drugare, čak i porodicu koja nije zaslužila tako da je zovem, ali kad već nisam smeo da volim nju, morao sam da odem.

Dogovorio sam se sa Nemanjom da nađe kupca i proda ovu stančugu, jer sam sve što mi je značilo i što mi je trebalo već spakovao u dva kofera. Stajala su u hodniku i čekala da obavim sve što treba i dam petama vetra. Zvali su me u vezi psa, ali sam ih zamolio da mi ga još malo pričuvaju dok ne rešim kome ću ga dati na čuvanje. Rekao sam im da ga zovu Nestor i da mi svu dokumentaciju na to ime završe što pre, kako bih ga mogao odvesti sa sobom u Italiju. Još jedan bolan podsetnik na nju i na to koliko mi fali.

Motor sam ustupio Luki, jer sam drugi, Hondu, svakako imao u Rimu gde sam nameravao da se zadržim na kratko. Kola sam takođe rekao da prodaju i da novac doniraju deci bez roditelja.
Odlučio sam da u ovoj zemlji zadržim samo onaj nedavno renovirani pansion na Kopaoniku, koji su godinama izdavali Andrija i Anica, jer je bio lepši deo mog odrastanja. Osećao sam da im dugujem toliko kad su ga već, još za života, prepisali meni.

Kad smo već kod osećaja šta i kome dugujem, trebalo je da obavim još dve stvari. Dva najteža razgovora u svom životu. Ali, pre toga skoknuću do aerodroma da kupim kartu, iako bih mogao i preko interneta, treba mi izgovor da napustim ova četiri zida koja me guše.

A kad već izađem, možda će noge hteti da sarađuju pa me napokon odvedu na jedino mesto na kojem manje želim da sam nego u ovom stanu.

Relativno brzo sam kupio kartu u jednom pravcu do Rima, i to za sutra uveče, jer ni na jednom letu pre toga nije bilo slobodnog mesta. A kad sam shvatio da je skoro podne uputio sam se ka gradskom groblju. Parkirao sam se na gotovo praznom parkingu pošto niko nije lud da trećeg januara po ovoj hladnoći obilazi groblje.

Svratio sam u, začudo otvorenu cvećaru, kupio tri poveća buketa cveća i sveće i hrabro ušao na mesto gde nisam bio mesecima.
Znam da ljudi ne vole groblja, a ja sam ovo posebno mrzeo, jer su na njemu ležala tri meni posebna stvorenja.

Prvo sam svratio do majčinog groba, spustio bele ruže, zapalio sveću i odstajao kratko. Jebiga voleo sam je, ali Stana je uspela nekako da popuni tu prazninu. Zato sam onda brzim korakom po hladnoj, ali suvoj zemlji obišao grob moje druge majke. Jebiga, ona je tako toplo grlila i pažljivo slušala, sve što sam bio spreman da joj kažem.

I o Manji bih joj pričao da su okolnosti bile drugačije. Ali, jebeno sam istinu prvo dugovao njenom jedincu!

Zato sam se posle kraćeg stajanja i zurenja u njenu sliku, okrenuo na desnu stranu i prišao mestu gde je ležao moj najbolji ortak!

Seo sam na postavljenu klupu koja nije bila tu kad sam poslednji put dolazio. Bilo je to proletos, kad smo mu sahranili majku na čiji sam sprovod zakasnio dobra dva sata. Jebiga, sport mi je mnogo togao dao, ali mi je i uskratio vreme za neke važne životne trenutke. Prošlo je od tada skoro deset meseci, bio sam u penziji i u Beogradu, ali ovamo nisam dolazio.