Novi Sad, jun 2018.
"Jesi sigurna da želiš nazad u tu džunglu", pita me sestra dok sedimo u dvorištu velike porodične kuće. Došla je na mini odmor pre nego što se vrati dečku i poslu u Moskvi. Iako je poslednjih deset godina po belom svetu, uvek je sve ostavljala da bi došla kad god mi je trebala.
Nismo se uvek slagale jer smo različite kao nebo i zemlja, ali najveća je podrška koju imam i moja savest kad treba prelomiti. Ni ovoga puta nije drugačije. Dugo zamišljeno gledam u daljinu i što sigurnijim glasom koji izvlačim iz neke samouverene stare mene kažem, -"Ne, nisam! Ali nikad i neću biti. To je ono što moram da uradim. Šest godina bežim i kao što vidiš to me nigde nije odvelo"...
"Ne lupaj!" kaže kao iz topa. "Da li si svesna šta si postigla za sve ovo vreme. Pa neko ispunjen i srećan to ne bi uspeo ni za duplo više vremena."
Znam tačno na šta misli. Ali, šta da joj kažem, a da već ne zna... Gledala me dok sam bukvalno puzala po podu nemoćna da dignem glavu čak i kad je trebalo da krenem u porodilište. Mesecima nisam znala ni koji je dan ni koliko je sati...
Ne želim da me niko, nikada više vidi u tom stanju. Ne stidim se, ali bilo bi ponižavajuće tako se nositi sa bolom i gubitkom, sada kada sam majka koja mora da pruži primer veoma radoznaloj i pametnoj devojčici...
Kad smo kod Mimi...
"Našla sam vrtić na Košutnjaku u koji će moći da uđe u predškolski program, ali sa osmočasovnim boravkom. Vodila sam je na upoznavanje. Znaš kakva je, jedva čeka da krene"...
Setim se tog odlaska u Beograd pa zaćutim, jer to je bilo prvi put posle sahrane mama Stane koja nas je napustila pre tri meseca.
"Kad se useljavaš u novi stan?", pita me tiho.
"Majstori su još unutra, završiće do polovine jula, ali htela sam početkom avgusta da šmizlu odvedem na more. Preselićemo se kad se vratimo. Ionako nemam puno stvari koje treba prebaciti... Anđa i Neša su dali brdo love da sve opremim novim nameštajem kao da će to promeniti činjenicu"... Naglo zaćutim.
"Nastavi slobodno, to sam ja, tvoja Ivana". Pa pošto tvrdoglavo odbijam da bilo šta izgovorim, ona nastavlja: " Neće promeniti činjenicu da se vraćaš u grad iz kog si otišla uništena. I emotivno i fizički"...
Dignem pogled da je ućutkam što mi i pođe za rukom. Razmišljam šta bih joj rekla, ali utom Mimi dojuri iz kuće pa me svojim glasnim smehom poštedi daljeg nadmudrivanja...
"Mama, baba i deda me vode na kolače, a onda u šetnju po trđavi. Kažu da imaš slobodno veče i da ga što bolje iskoristiš." Osmehnem joj se dok se baca keki u krilo i nešto joj šapuće. Onda skače, glasno me ljubi i odlazi da je baba spremi za izlazak. A Ivana nešto tipka po telefonu pa ga podiže do uva.
"Halo Mia, vreme je. Zovi Borisa neka okupi ekipu, dolazimo da pijemo dok se ne onesvestimo!"
Okrećem glavu da mi ne vidi tužno lice, jer znam koliko su na ovo čekali. Čujem je da govori kako je povod posao, ali selidbu ne pominje. Zvali su pre dve nedelje, ponudili mi mesto glavnog i odgovornog urednika mesečnika "Fit & Out", dok sam u isto vreme dobila autorsku emisiju na nacionalnoj televiziji, koju hvala Bogu neću voditi, već samo uređivati. To je nešto što sam priželjkivala, ali od toga računi neće biti plaćeni.
Nisam ni svesna da je Ivana završila razgovor, ali osetim da me povlači na noge kako bi skoknule do frizera.
Tri sata kasnije stojim kod auta ispred garaže i čekam sestru koja ne prestaje da pevuši neki ruski hit. Za tri dana leti nazad pa sam rešila da što više vremena provedem sa njom, jer ne znam kad ćemo se sledeći put videti. Zato sam popustila oko odlaska u kafanu. A i prijaće mi da vidim ekipu.
Otkad sam ovde u Novom Sadu, a sad je tome već sedam godina, videli smo se svega nekoliko puta. Svako je imao svojih briga i obaveza. Ja o svojim mukama ne želim više da mislim, ali lepo je videti srećan osmeh na licu moje majke zbog fakultetske diplome koju sam dobila prošle godine. Iako sam psihologiju ostavila po strani zbog žurnalistike koju sam završila u roku, sumorno priznajem da proteklih godina nisam imala šta pametnije da radim, pa sam vanredno završila ono što sam istinski volela. Možda malo mogu da popustim oko ovog izlaska, jer sam se stvarno naradila kao konj za zvanje diplomiranog kliničkog psihologa.
Olakšavajuća je okolnost što ću biti u poznatom okruženju i kafani u kojoj sam dočekala zoru više nego što bi bilo poželjno priznati ženskom detetu jednog dana.
Nisam uvek bila slomljena,napaćena i umorna od života. Naprotiv, bila sam veseljak koji je imao šta da pruži ljudima koji su se okupljali oko mene.
Par sati kasnije i pola flaše jegera je otišlo niz moje grlo. Kafana se poprilično ispraznila, a pevačica lokalnog benda umorno uzdahnula i spustila na stolicu pored mene. Samo sam je pogledala zamagljenim pogledom, a ona je opet uzela mikrofon u ruke.
Iako je ostatak benda počeo da se pakuje, klavijaturista je istog trenutka kad mu je mahnula, stao na svoje mesto i počeo da svira. Peva Jelena uvodne reči pesme koja će me dokusuriti, ali nemam koga da se stidim pa suznih očiju počinjem i ja da puštam glas...
"U svakoj pori skrio si malo svoga mirisa,
i kad sama ostanem tvoje ime pomenem,
s tobom bolja postajem"...
A onda ispijem piće do kraja, pa praznu čašu bacam i gledam kako mi se rasipa u hiljadu komada pod nogama i derem se,
"Da mi je da mi se vrati moj dragi,
moja ljubav i moj greh,
na usne ove da vrati, moj dragi,
one dane, onaj smeh...
Da mi je da mi se vrati,
moj dragi, moja ljubav, ceo svet,
da opet dobijem krila meka ko svila,
pa da nastavim svoj let"...
Suze mi kvase lice kao i uvek kad čujem pesmu koja me pokopa u sekundi. Ali volim je, jer me podseća da sam bila voljena i da sam volela. Da te četiri godine nisu bile iluzija...
Nastavlja Jelena da peva, ja da tiho plačem, a društvo da se naliva i lupa inventar. Znam da će me sutra pokidati glava, ali koga jebe... Zam da bi i on sada lumpovao samnom da je tu, jer voleo je da zagine do zore sa muzikom. Voleo je kafanu samo malo manje nego mene...
"Da mi je da mi se vrati moj dragi,
moja ljubav ceo svet"....
Pevam i plačem, jer od sutra opet moram da budem jaka kako bih našu devojčicu izvela na pravi put i ispričala joj priču kako je nekad njen tata skinuo zvezde sa neba za njenu mamu...
أنت تقرأ
Konačno zbogom ( I deo)
عاطفيةDrugari, ovo je moj prvenac... Priču o Manji i Damjanu imala sam u glavi već neko vreme, ali nikada pre se nisam usudila da je bacim na papir... Na nagovor meni jako dragih osoba, ipak sam se odvažila i volela bih da mi se p...
